Hilda Šumenković se (na užas Pola Valerija) budi jednog septembarskog dana 1998. ne uspevajući da zapamti san koji joj je ostavio osećanje poniženja i sramote. Automatski se uključuje i radio (nabavljen u srećnijim vremenima, sredinom osamdesetih) i visokoparne rasprave II programa nacionalnog radija ispunjavaju jednoiposoban stan na Krstu. Hilda se proteže. Ipak se priseća – bila na sceni pozorišta, ne zna kako se našla na bini, ali zna da prepuna sala od nje očekuje mnogo, a ona ni da gukne, ne zna tekst. Voditelj najavljuje temu današnje emisije. Koliko mediji robuju narativima i kako konstruišu stvarnost koja veze nema sa stvarnom stvarbošću. Dva gosta će bistriti Bodrijarove eseje o Americi. Nameće li Amerika svojom hipertofiranom industrijom vesti lažnu sliku sveta ostatku tog sveta, a s jednim ciljem: da promoviše svoje sebične nacionane interese?
– Industrija snova je sada samo pomoćnica industrije vesti, da se nadovežem na vaše uvodno izlaganje – rekao je jedan gost. Te reći je Hilda čula samo na preskok, kao neku ambijentalnu muziku, jer je prala zube i umivala se. Nije smela da se nađe na bini tako nespremna; osećanje stida; podsmeh iz publike; poniženje; ali, to je samo san! Brine je, ipak, što se tako upečatljivi snovi bez izuzetka ostvaruju; tako joj govori iskustvo. Snovi su upozorenje, zna ona, ali koja vajda kada ne može da ih protumači, pa da na vreme sedne da ne bi pala?! Dok je voditelj čitao odlomak iz Bodrijarove knjige, Hilda je slušala zvuk kotlića WC šolje. Kroz zagrcnuće kanalizacionog grla čuo se voditelj–domaćin:
– ‘Zli i pakosni nisu po definiciji prijatelji, oni ne znaju za deljenje, zajednicu prijatelja. Zlonamerni više vole stvari od prijatelja’, taj moto Žaka Deride bi se mogao uzeti kao objašnjenje ove politike interesa koju bez zazora promoviše SAD...
– Ovde se rečima pretpostavlja gest. Umesto još jednog diskursa o politici prijateljstva, na tu toliko puta prežvakavanu temu, verujem da je ispravnije uputiti svedočanstvo o političkom prijateljstvu...
Hilda Šumenković šapne sebi u bradu »O, Francusko moja...«, pa krene da pevuši šansonu »More« Šarla Trenea.
– Prijateljstvo to jest ‘filija’ i to da onom biti prijatelj više priliči da voli nego da bude voljen, to je poruka, mislim, ovog najnovijeg Deridiong dela...
– Da, da, gospodine Dakoviću, ali molim vas da se vratimo na Bodrijarovu sliku Amerike, koja je samo simulakrum. Mi slušamo vesti 24 sata dnevno, ma i 25 ako hoćete, a nikad manje stvarnosti i manje istine, izvolite gospodine Belančiću!... – Drugi gost kao da je jedva dočekao.
– Umesto da vesti, a ovde mislim pre svega TV vesti jer one su najbrže, možda sada brže i od radijskih vesti a radio ne sluša kao nekada, dakle umesto da te vesti daju istinitu sliku o stvarnosti, što je s ontološkog gledišta ionako sumnjiva rabota, one, vesti jelte, posreduju tumačenje događaja i to, naravski, ono tumačenje koje dolazi od struktura moći. Kada takozvani običan čovek i uoči diskrepanciju između stvarnosti i vesti, on nema kome da se žali, a najčešće pomisli da nešto s njim nije u redu... Običan svet se o stvarnost češe kao slepac o zid pećine, a jedino što vidi jesu senke stvarnosti u vidu TV vesti, da se poslužim izanđalom Platonovom alegorijom... – Daković nestrpljivo upada:
– Proglas: ‘O neprijatelji moji...’ jeste paradigma koja uvodi u politiku apsolutnog neprijateljstva, jer se politički zločin potiče rasuđivanjem o moći neprijatelja... –
– Mi nikada nismo mrzeli...! Ali, ko nas pita – vajka se Hilda i uzdiše. – Mi smo uvek na vetrometini... – Skoro da se zaplače.
– ...ove ‘politike prijateljstva’ za koje pledira Derida, one su u teorijskom pogledu u opoziciji prema tabuiranim i tradicionalnim kanonima politike, kakav je onaj grčki ili judeohrišćanski, da bi se možda u odlučujućem razgovoru ili polemici između Ničea i Šmita, odnosno, Hajdegera i Blanšoa, dospelo do ovog dekonstruktivističkog shvatanja politike o kome Derida govori na samom početku ovog ogleda... – reče Belančić a možda i Daković.
– Da, da! – nervozno prekida voditelj – ali tema ove emisije je Bodrijar, ne Derida...!
Hildin uobičajeni dan prelazi u unutrašnji monolog dok se oblači i izlazi iz stana. Kada li će opet penzija? Opet propuštam predstave u Narodnom pozorištu... Ali na predavanje u Gradskoj biblioteci idem; to je bar besplatno. Hilda prilazi Romu koji ima radnju na prevrnutoj kartonskoj kutiji.
– Pošto je ronhil?
– Četiri i po, gospođo. – Hilda pretura po novčaniku.
– Jao, da vidim imam li tačno toliko...
– Kusur nemam, gospođo, samo tačno ako možeš.
– Dajte mi onda vinston za tri. – Hilda dolazi do novinskog kioska.
– Politiku, molim. – Rom koji joj je upravo prodao cigarete dotrčao je za njom i dobacio ženi u kiosku:
– Meni jednu drinu bez filtera i daj mi Večernje da pročitam pa ti vraćam. – Hilda ga nije primetila pa se se trgla. (Nije primetila ni njegov prezriv pogled.) Zatim je ušla u samoposlugu. Bat koraka i žamor nerasanjenih a gramzivih potrošača za Hildu je bila samo podloga, zid jedne kvaziinzelektualne pećine na kojoj su još igrale senke mudrih filozofa iz emisije II programa nacionalnog radija. Nekoliko starica vodilo je ogorčenu borbu za poslednje tetrapake jednodnevnog mleka iz jedine preostale gajbe. Hilda oseti mučki udarac laktom u rebra.
– Pa nemojte se gurati, gospođo, aman!
– Ja sam prva uzela mleko! – siktala je starica.
– Ma ne pušćaj je, uzela je dva komata! – zalajala je druga baba.
– Nisam uzela dva, nemoj da lažeš! – Hilda rezignirano odustaje od mleka i pita rasejanu prodavačicu:
– Oprostite... Hoćete li kasnije još dobijati mleko u tetrapaku za kuvanje?
– Ne znamo, gospođo, ne verujemo...
– A što vi pušćate preko reda, a devojko?! – sikće starica broj dva.
– Trpaj, baba, trpaj, će se podmladiš od mleko, k’o Kleopatra – umešao se neki deda.
– ‘Ajde ti ćuti, mrcino!
– Ne puštamo preko reda, gospođo, naše je da robu stavimo u vitrine...
– Izem ti ‘gospođu’! – zlobno je rekla prva baba.
– Šta kažeš?! – siknu druga.
– Snajka, ima l’ jedno ulje od juče za mene...? – deda želi da završi svoj posao.
– Čekajte malo, čiča... – rekla je prodavačica.
– Pošto je ono trajno mleko? – upitala je Hilda.
– Ne guraj se, barabo!... – zarežala je baba na čiču.
– Piše vam cena na polici, gospođo!! – prodavačica se iskalila na Hildi. Ona snuždeno izlazi iz samoposluge i pri povratku otvara poštansko sanduče i nalazi pismo (stiglo je juče, rezonuje ona, ceo dan je provela u kući).
Hildi, sanjalici jednoj, štreberki jednoj koja se nije snašla u inostranstvu kada su počeli ratovi, sredovečnoj ženi bez kučeta i mačeta, usedelici jednoj u nasleđenom socijalističkom stančiću, porodičnoj penzionerki s bezvrendom diplomom istoričarke umetnosti, toj Hildi, hajdegerovski nasukanoj u soliteru bez poljske staze, uvek treba sat pa i dva da se povrati od izlaska bez skafandera na tle grada Beograda. Taj užas koji je uvek spopadne pri susretu sa stvarnošću što nije opričana u narativu francusko–srpskog prijateljstva, Hilda leči kulturno–naučnim programima, knjigama i pisanjem pisama dalekoj rodbini u Francuskoj. (Možda će je jednom ipak pozvati... kad–tad...) Kako je lepo što je ministarka kulture proglasila 1998.–mu za Godinu kulture. Pismo ju je obradovalo. Opet Karapešići pišu iz Pariza. Na radiju ide klasična muzika, žvaka o Bodrijaru i Deridi je gotova.
Pariz, 1. septembar 1998.
Vesti su strašnije da strašnije ne mogu biti. Svi pričaju o mogućoj intervenciji NATO pakta na Kosovu. Ti moraš da dođeš malo kod nas. Pa možda odlučiš i da ostaneš. Mi se još švercujemo, nadamo se da ćemo uskoro da dobijemo dozvolu za stalni boravak. Naši prijatelji će da ti pošalju garantno pismo. Baš smo razgovarali s jednim pozornikom iz naše ulice, katolik pravi, vernik, on se krsti na to šta Albanci rade u Parizu. Možemo samo da zamislimo kakvo je stanje na Kosovu. Hoćete li da prihvatite posmatrače OEBS–a tamo dole? Gledamo naše koji gostuju na francuskoj televiziji, dobro se drže... Danojlić je bio super. Mi pokušavamo što je moguće više da pomognemo našem narodu. Evo, ja sam učlanjena u Kolo srpskih sestara – vidi sliku – tu sam ti uvila i 100 maraka...
Jao Karapešići moji... Ovaj mesec neću da propustim ni Narodno pozorište ni Atelje... Ostatak pisma je proplakala...
– U emisiji ‘Klasiku molim’ drugog programa Radio Beograda slušali ste baletsko–scensko delo Nikolaja Rimskog Korsakova ‘Šeherezada’ u izvođenju... – monotono je govorio spiker, a Hilda je odmah počela da piše odgovor.
– ... u nastavku slušaćete odlomak živog izvođenja Simfonijskog orkestra i hora RTS–a u Kolarcu, diriguje Mladen Jagušt, a na programu su bila dela: ‘Prelid za prepodne jednog fauna, omaž Debisiju’ za flautu i gudače Rajka Maksimovića i ‘Pesme prostora, kantata za mešoviti hor i simfonijski orkestar’ Ljubice Marić, kao i ‘Bolero’ Morisa Ravela...
Beograd, septembra 1998.
Dragi Karapešići,
Našla sam vremena da vam pišem i ima toga dosta što se ispodogađalo od poslednjeg pisma početkom leta. Infostan mi nije poskupeo već tri meseca, što pokazuje da se Avramov dinar odlično drži. Verujem da i tamo u Parizu u menjačnicama možete da nađete naš dinar, kao nekada. Čak ima i falsifikovanih, što odavno nije bio slučaj. Blago onoj zemlji čiju valutu falsifikuju! Ovde je jesen topla, i to valjda opet pokazuje da je naš meteorolog Boris Koljčicki bio u pravu – posle leta bez velikih vrućina, dolazi jesen koja liči na proleće. Svi mi koji imamo centralno grejanje volimo promenu klime.
I ovog leta sam izbegla letovanje na moru – ostala sam u Beogradu. Mi smo opet imali BELEF, što je već postala tradicija. Mogu mnogo da vam pričam o tim dešavanjima. Šaljem isečak sa izložbe ‘Help keep Belgrade beautiful’, a žao mi je što ne umem da vam narežem ili kako najmlađi kažu ‘ispržim’ (Gertruda ne zna da se kaže »spržim«) na disk muziku grupe Wroom koje sam takođe slušala. Oni su veoma blizu moje generacije, kao i mladi koji su radili koreografiju za predstavu ‘Intimus’. Vrlo vešta kombinacija plesa i političke poruke, što pokazuje da ne mora sve da se izrazi verbalnim teatrom i da nismo diktatura.
Narod ovde vapije za kulturom uprkos teškoj materijalnoj situaciji. Moram da kažem da sam ponosna kako naši ljudi trpe i najveće nestašice i uspevaju da sačuvaju dostojanstvo u oskudici.
I pored toga što nas po kioscima bombarduju tabloidi o avanturama slavnih nazovi pevača a po televiziji prikazuju samo primitivnu zabavu, ipak ima entuzijasta koji znaju da bi čovek bez kulture bio samo pećinski čovek. I grehota je kako nikom ne pada na pamet da je naša intelektualna elita vrednija od bilo kog industrijskog proizvoda koji bismo mogli da izvezemo. Tim je tužnije ovo zaglupljivanje naroda folk pesmama s otužnim tekstovim i bez ikakve muzičke vrednosti, a poznato je kakvo blago imamo u našoj izvornoj narodnoj muzici, a o književnosti da i ne govorim.
Ne znam da li ste imali prilike da poslušate najnoviji snimak našeg Stefana Milenkovića koji uprkos čitavom ovom odijumu koji nas prati bez teškoća dobija vize za inostranstvo, ali ne zaboravlja i svoj Beograd i svake godine je redovan gost na Kolarcu.
Isto tako i naši slavni džezeri uvek se vraćaju u svoj Beograd. Stjepko Gut i legendarni Big Bend RTS–a su u martu imali sjajan nastup. Nadam se da vam se svidela ta kaseta ‘Afro–balkanske skice’ gde se naš melos spojio sa korenima džeza. Šta kažete na fotografije sa Belgrejd Samertajm Džez festivala?
Da li ste čuli da novo izdanje ‘Migrations’–a Miloša Crnjanskog kod Džulijara u Parizu u izvanrednim prevodu Velje Popovića ide odlično? ...
Oh, Hilda, Hilda! Sunce naše! Jedina živa duša s kojom Hilda progovara (i to retko jer uglavnom sluša) jeste brljiva komšinica Renata, patriotkinja opsednuta politikom. Kada se čuje zvono na vratima, to mogu biti samo ona ili poštar. Eto, svratila na kafu, kao i svakog dana oko 11 sati, jednom Hilda kod Renate, drugi put Renata kod Hilde, ali češće ovo drugo.
– Evo stiglo mi pismo od starih prijatelja iz Pariza, pa sam im upravo odgovorila – ne može Hilda da izdrži a da se ne pohvali.
– Ih, Pariz, ko je plaknuo guzicu tamo... – pakosna je Renata i odmah pali cigaretu jeftinim upaljačem. – Vidim, vi kupili opet stranjske cigare.
– Koliko je poštarina poskupela, nisam ni znala. Od letos. Nisam mogla da pošaljem avionski već samo obično. Evo sa’će kafa. A cigarete sam uzela te što vidite, da smanjim kašalj, znate...
– Ma ne kašlje se od naših cigara... – i baš se zakašlje. – Ja pisma šaljem u Prokuplje, a ako neko ‘oće da me pita za zdravlje iz inostranstva neka sam plati... – opet se zakašlje.
– Uzmite jedan vinston, videćete...
– A jok. ‘Oće da nas bombarduju a ja da dimim njin nikotin... Jeste li videli šta piše u novine? – Hilda je već u kuhinji, kod šporeta.
– Nisam, komšinice, ja sam videla naslov SUTRA PENZIJE, i odmah znam šta ću...
– Sačuvaj Bože šta piše! ‘Ajde fala Bogu penzije sutra, nego jeste li vid’li Politiku današnju ‘Američki predsednik Bil Klinton i predsednik Rusije Boris Jeljcin potpisali u Moskvi deklaraciju o stanju na Kosovu’, e to sam čekala, da se braća Rusi umešaju!
– Dobro je da penzije stižu sutra, da stignem da kupim pretplatu za moje pozorište a u Kinoteci će biti retrospektiva filmova Glena Forda... – i dalje iz kuhinje skoro pa viče Hilda. Zato i njoj dovikuje Renata nikotinskim, razjarenim glasom:
– Ma ko sme bre da nas bombarduje ako smo jedinstveni! Ali, mi sami radimo protiv sebe... Ma jeste li videli ovo: ‘Američki posrednik Kristofer Hil saopštio da su se srpska i albanska strana složile da eventualni mirovni sporazum bude podložan reviziji za tri godine’? – Hilda dolazi sa kafom na poslužavniku.
– Ja sam pročitala kulturnu rubriku i jeste li videli naslov ‘Film Emira Kusturice »Bela mačka, crni mačor« dobio nagradu »Srebrni lav« u Veneciji’...
– Opet mi bijemo kosovski boj, komšinice, i moramo da budemo čvrsti... evo ovako – sriče vest iz novina – ‘U blizini sela Glođane, kod Dečana, MUP otkrio masovnu grobnicu’, ‘Vlada SRJ suspendovala bilateralne sporazume o povratku azilanata koji ilegalno borave u zemljama EU–a’ E tako treba sa tom Evropom, a ne podlegati pritiscima!
– Da vidim... Uzmite kafu! – prelistava i nalazi kulturnu rubriku i ponosno sriče – Vidite ovo – ‘Film »Bure baruta«‘ ... ovo je isto na festivalu u Veneciji...
– Ih! Taj Paskaljević šta priča protiv države...
– ...Film Gorana Paskaljevića dobio nagradu međunarodne filmske kritike’. Eto kako nas kultura reprezentuje u svetu... – otpila je kafu.
– Ma reprezentuju oni sebe, komšinice! ‘Oće državu da nam rasparčaju, kak’i filmovi kak’i bakrači... Evo vidite ovo... – prelistava i vraća se sa kulturne rubrike na prednje stranice, sriče: – ‘Savet NATO–a saopštio da su svi planovi za vojne akcije na Kosovu okončani’ ali Jeljcin je sada uš’o tamo ‘di’ treba, ‘ajde sad da vidim Evropu i NATO.
– Uzmite vi deo sa te–ve programom – sriče: –’U Krivolaku, na jugoistoku Makedonije, počeli sedmodnevni manevri NATO–a.’ Jao jao jao... – Hilda je otpila kafu i sebi dala reč da neće više da čita politički deo Politike.
– Šalju li što para ti vaši Karapešići uz Pariza? – Hilda okleva. Iako ne ume da laže, odlučuje se da slaže.
– Ne... Pa opasno je to običnom poštom. – Otpila je kafu. – I njima fali...
– Eto, gologuzani u ‘Evropi’, al’ važno da su vid’li sveta... – prezrivo odvrati Renata. – Ma belosvetska posla... Ne šalju, ha?! Dođite večeras kod mene na kafu, da gledamo Dnevnik, moj red, da vidimo onaj okrugli sto...
– Večeras ne mogu, idem u Gradsku biblioteku, ima predavanje o srpskim ljubavnicama kroz istoriju, u poeziji, predanjima i...
– Pih, ‘ajd dobro... – prezrivo će opet Renata.
Na oglasnoj tabli Gradske biblioteke, Hilda uzbuđeno čita naslov u sebi dok joj se usne samo malčice pomeraju. Rimska dvorana – Predavanje iz ciklusa Ljubavnice u sprpskoj narodnoj poeziji i narodnom predanju; tematsko štivo pesma ‘Banović Strahinja’ i apokrifni podaci o Oliveri, sestri Despota Stefana Lazarevića. Žamor koji dolazi iz podrume Rimske dvorane ukazuje na popriličnu posećenost i zaista, teško je Hildi da nađe slobodno mesto. Ona prepoznaje ekipu koja okapava i u Kinoteci: 1) tri starice kao iz »Arsenika...«; 2) oštrokonđa koja sve zna najbolje; 3) dobrodušni deda koji sve zna najbolje; 4) baba sa štakom; 5) izbeglica retkih zuba u odeći koja smrdi; 6) sredovečni poznavalac koji se nabacuje retkom zgodnijem ženskinju; 7) čiča sa akten tašnom koji uvek odrema popodne. I Hilda je deo tog inventara Kinoteke, Rimske dvorane i jeftinih galerija Narodnog pozorišta, ali ona to ne zna.
Tri starice se pozdravljaju, srećne kao devojčice koje su tek ušle u autobus koji ih vodi na ekskurziju da vide kosovske manastire a njima u glavi samo jedan isti centarfor školskog tima.
– Evo naše!
– E baš dobro da nije zakasnila.
– Ovde smo! – maše treća. – Sačuvali smo vam mesto!
– Bila sam u gostima, na slavi. Jedva sam stigla. Kako ste?
– Eto onako, držimo se.
– Ovo će biti zanimljiva tema... – Oštrokonđa koja se u sve razume šuška kesicom sa smokijem. Upala je punim ustima:
– Živo me interesuje šta će da nadrobe o našim ljubavnicama. ‘Oće l’ da ispadne da smo imali Džeki Kolins oko Kraljevića Marka? – mlađi glas je to prokomentarisao:
– Baba se razume u narodnu poeziju... – Neki se nasmejaše.
– Baba vas rodila takve... – Dobrodušni deda koji se u sve razume ispravlja sagovornicu:
– Čekajte, čekajte, gospođoe, »Banovića Strahinju« nisu prikazali u Kinoteci, već »Seljačku bunu«. A jeste isti reditelj... – Hilda je konačno uočila jedno mesto i usput pozdravlja starice:
– Dobar dan, opet ste tu sve tri?
– Dobar dan, gospođo! Puno je večeras...
– Da... gužva. Ali vidim neka slobodna mesta tamo gore... Prijatno!
– Prijatno!
– Je l’ tako? Nije u Kinoteci? Opet sam nešto pomešala...
– Zelenović je baš odličan upravnik Kinoteke, je l’ da jeste?
– Mogli bi malo da smanje s tim amerikanskim filmovima u Kinoteci – zanoveta oštrokonđa koja sve zna.
– Pa nećemo valjda ruske filmove da gledamo – reče žena sa štakom i otvori pakovanje napolitanki.
– Jebale vas napolitanke, samo žderete... – reče oštrokonđa sebi u bradu ali ipak dovoljno glasno.
– Ne, da se razumemo Zelenović je direktor, a upravnik je mladi Tucaković. Ali, ono što ste rekli za Branda da je muževan ali mladićski naivan, tu moram da polemišem. Mislim da se njegova zrelost proteže i na same početke njegove karijere. Međutim – nakašljao se simpatični deda koji sve zna – u onom filmu po drami Tenesija Vilijamsa, tu je bio zlikovac sa šarmom, jeste zlikovac, ali prevazišao je sebe iz ‘Džungle na asfaltu’...
– Jebala tebe ta tvoja pundža – replicirala je žena sa štakom sebi u bradu ali dovoljno glasno i halapljivo krenula da jede napolitanke pa se ubrzo i zakašljala.
Tada u Rimsku dvoranu uđe mlada devojka s ruksakom i diktafonom. Prišla je Hildi pored koje je ipak bilo još jedno slobodno mesto.
– Izvinite da li je slobodno tu?
– Kako da ne.
– Zamalo da propustim predavanje. Sasvim slučajno sam čula najavu na radiju. Toliko puta mi se desi da tek posle saznam da je bila neka zanimljiva tribina o kojoj bih morala da pišem... – rekla je devojka.
– Ovde ima tako zanimljivih predavanja! Samo ako vas ne zanima politika! – rekla je Hilda.
– A, ne politika, isti razgovori iz godine u godinu. Osim toga to imate u prenosima skupštine i u TV dnevniku, dosta mi je te politike, kod kuće ne mogu da živim od nje – podržala ju je devojka.
– Ja ništa ne propuštam! Evo, vidi. Ovo treba imati, nedeljni program u ‘Politici’ – vadi ga iz torbice, srećna što je pronašla srodnu dušu pa želi i da se pohvali i da poduči – otkako sam u penziji uvek kupujem Politiku svake subote i onda zaokružim šta ću da pogledam od izložbi, predavanja, na koje koncerte ću da odem, samo uzmi i pogledaj...
– Vidim da ste zaokružili Darka Rundeka. Jao, nisam ni znala da on dolazi. I vi ćete i njega da slušate?! – čudi se devojka. Oh, Hilda naša, nije svesna da izgleda beznadežno ostarelo... Da joj više priliči društvo tri stara bapca...
– Da, to ću da pogledam, iako su ulaznice prilično skupe – reče Hilda s ponosom, uverena da je našla duhovnu bliznakinju. – On i ja smo ista generacija. – Hilda, oh Hilda, razumemo zašto kriješ godine! – ... tako da je to na neki način fino osvežavanje uspomena. Ja sam Hilda Šumenković, inače, ali nisam u srodstvu s onim glumcem, ali mnogo sam ga volela kao mala.
– O, pa vi ste slušali Rundeka? Izvorno? Izvinite, ja sam Tatjana Petrov, ali zovu me Tanja Petrov. – Tanja pojma nema ko je bio Šumenko. – Ja sam samo čula kako je on nekada bio popularan, s nekom grupom, ali ne sećam se imena.
– Haustor! – Ponosno je uskočila Hilda. – Oni su bili možda i najbolji od celog svog tog novog talasa.
– ‘Bem ti talas... – progunđala je oštrokonđa...
– Ja sam mlada za ‘Paket aranžman’, ako je to ono na šta mislite, ali volim JU grupu i Ramba... – rekla je Tanja Petrov.
– Nije Haustor u ‘Paket aranžmanu’, to je beogradski talas, iako su snimili ploču u Zagrebu, ko bi to rekao, vidiš ti to... Haustor, ili preciznije taj Rundek, ipak je ozbiljniji u muzičkom smislu, a naročito u tekstovima. – Hilda je malčice oklevala... – A JU grupu je slušala moja majka...
– Ma nije moguće?!
– Da! Oni su među prvima imali gitare u Beogradu. I dobro je što još sviraju, ali ipak su mi draži oni mlađi, nešto što je bliže mom senzibilitetu, pa, na kraju kajeva, i godinama.
– Znate šta... – reče Tanja – Ja sam u redakciji časopisa ‘Beopolis’ i tu su uglavnom studenti s filološkog i političkih nauka. To znate ova nova ‘Omladina grada’ SPS–a sada drži. Preuzeli smo i radio od onih izdajnika sa B92. Pišemo recenzije pozorišnih predstava i filmova i koncerata, najavljujemo ko dolazi u Beograd, a na osnovu članske karte imamo i besplatan ulaz. Ja bih sada uzela zadatak da obradim dolazak Darka Rundeka u Beograd pa bi možda bilo fino da vi kao poznavalac nešto kažete. Napravila bih s vama kao neki intervju, a onda, znate, sentimentalni susret s omiljenom muzikom posle svih ovih godina i sukoba, i slično. Snimili bismo vaš susret s Rundekom.
– Lično? Uživo?
– Da!
– Joj, pa to bi bilo divno – ushićeno je uskliknula Hilda.
– Ali glavni bi bio intervju s Rundekom, normalno. Kao, ono, kako se osećate u Beogradu posle svega i svih ovih godina. Ono, veliko srce Beograda i tako.
– Samo kaži šta te zanima, ali molim te, da pređemo na ‘ti’, važi? Zapiši moj telefon. Ja nemam mobilni.
Svetlo se tada ugasilo u Rimskoj dvorani i počelo je predavanje dok je Hildi u glavi bio samo Darko Rundek... Karapešići moji, bila sam na televiziji! Sa hrvatskim pevačem Rundekom! Znate Rundeka? Pre ratova...
– Poštovani posetioci, hvala vam što ste i večeras ispunili Rimsku dvoranu Gradske biblioteke. Tema je pomalo provokativna, motiv ljubavnice i motiv preljubnice u našem predanju, književnosti pa i istoriji. Večeras je naš gost profesorka novosadskog univerziteta doktorka Zakukuljević. – Zakukuljevićka je otpila iz čaše vode i uzela reč.
– Ja bih pitanje koja je večerašnja tema – a to je gotovo potpuno odsustvo ljubavnice i preljubnice u našem predanju – povezala s pitanjem odsustva filozofsko–hrišćanske paradigme u književnosti. Mnogi to pravdaju petstogodišnjim ropstvom pod Turcima. Ali, vidite, nema Boga u našem predanju, samo bitaka i sukuba i izdaje, ali nema ni žene od krvi i mesa. Recimo, zanimljivo je kako se krije i u apokrifnim predanjima prepravlja ono što se dogodilo nakon boja na Kosovu, to jest kada je udova despota cara Lazara bila primorana da ćerku Oliveru uda za sultana Bajazita I. A to se u legendama posle neutralizuje time što se ispreda pripovest kako je Despot Stefan Lazarević nazovi mudrom politikom uspeo da oslobodi ‘jadnu Oliveru’, dok suhe istorijske činjenice govore da je pomenuti Despot Stefan samo postao ugarski vazal... – Ali, za Hildu su predavanje i posle prikazani film »Banović Strahinja« prestali da postoje, ona je bila s Rundekom i smišljala izjave za televiziju. Sve je prošlo kao sanak. Za još jednog člana tog neformalnog kružoka – naime onoga ćutologa s akten–tašnom koji u Kinoteci uvek odrema popodne, predavanjeje zaista prošlo kao... san.
– Baš je bilo lepo predavanje, je l’ da? Odmereno, dokumentovano, vidi se da je žena erudita. Treba iskopati te podatke, znate. To se obično zanemari... – rekao je, kada se sve završilo, dobrodušni deda koji se u sve razume.
– Jeste, stvarno sam uživala. Potresne su bile žrtve tih naših žena u ono doba. Eno Olivera, sestra Despota Stefana Lazarevića... – rekla je jedna od tri starice. Sve su bile natapirane, živo nasšminkane, u staromodnim »kompletima«, a noge su im oticale u rasklimatanim cipelama sa kaišićima. Kroz debele najlonske čarape ipak su se providile proširene vene.
Hilda se osećala tako mladom.
– Vama se dopalo? – upitala je novinarku, očekujući da joj ona tako kaže šta se zapravo zbilo na predavanju. Novinarka je upravo poslala sms.
– Solidno. Idemo napolje, moram da zapalim...
– Idemo zajedno...
– Naročito ne propuštam tematske cikluse u Kinoteci – simpatično je gnjavio dobrodušni deda koji se u sve razume. – Evo, na primer, Oto Preminger, stari majstor crno–belog kadra i psihologije zla! Kako on navede gledaoca da pomisli jedno, a onda sve iznenadi otkrićem koje je bilo tu pred nosom! Eto, ‘Bani Lejk je nestala’, na primer. Svi mislimo da je žena izmislila ćerčicu i da je malo šuma–šu, a da je muž dobar prema, da kažem, poremećnoj mladoj supruzi, na ‘lebac da ga namažeš, a onda preokret da vam zastane dah. I vi se pitate, gde su granice psihologije!
– Da, da... – starice su bile fascinirane prepričavanjem filma koji nisu ni zapamtile.
– Ben Gazara je nekada bio zgodan – rekla je žena sa štakom. Pletena korpa joj je bila puna praznih kutija napolitanki, keksa i kesica od bombona.
– Ja inače u životu nisam bio na utakmici! Nisam lud. Da poginem, a zašto? Tamo ljudi idu da ubijaju. Ali Kinoteka, Kolarac, Biblioteka, samo kažite i tu sam.
– Zna se ko danas ide na utakmice... – reče oštrokonđa kojoj sve smeta.
– Doviđenja...! – reče Hilda staricama ali preko volje jer nije htela da mladoj novinarki pokaže kako je bliska s bapcima.
– Prijatno!
– Prijatno, prijatno... – rekla je i Tanja, prezrivo i neizazvano. Tada joj je stigao sms koji je smesta pročitala. Povukla je Hildu za lakat:
– E, pazi ovako, Rundek dakle dolazi u Beograd za tri dana. Proverila sam, javili mi sada. Taj program je vrlo koristan! Ja treba da razgovaram s njim pre koncerta da napišem najavu u ‘Beopolisu’, mi smo sada jedini rok i omladinski list u gradu, više nema izdajnika s devedesdvojke, odmah ću da uredim sa redakcijom.
– To je tako lepo. Njegova muzika mi je mnogo značila.
– A ti si...u penziji tako rano? A čime si se bavila? – Hilda se usrala. Poželela je da ustukne, jedva se setila kada je istrtljala taj podatak, baš i nije morala, ali kasno. U hipu je smislila:
– Ja sam pravnica, ali takvi su međuljudski odnosi bili, firma je propala, znaš sama koje su to plate, da je jednostavno bolje imati malu penziju nego malu platu. Imaš onda više vremena! – Hilda nikada u životu nije toliko lagala. Tako je ona mislila, ali oh, Hilda, mi znamo da ti sebe lažeš mnogo, mnogo više! – A da sam ostala da radim tamo, e onda bih sigurno izgubila zdravlje. Nije to invalidska penzija, nemoj da misliš, samo... Ne može se živeti od rada... više...
– Razumem, razumem. To mnogi kažu, radio ne radio, imaš 15 maraka platu, a sve penzije su maltene bezvredne.
– Tako je! Zato sam se je rešila bede...
– Da odemo na kafu negde, možda da se dogovorimo za taj razgovor za ‘Beopolis’... Možda stvarno sa se vidiš s Rundekom, šta kažeš?!
– Hoću, naravno. Gde bi ti?
– Meni je Ti haus u DOB–u najbolje mesto pred izlaske...
– Gde?
– Dom Omladine. A može i ‘Sunce’, tu pored, ako više voliš, malo je tiše i imaju vegetarijansku kuhinju u srpskom stilu...
– Aha, Dom omladine, pa da... Ali nema teorije da jedemo ovako kasno... Osim toga ako treba da platim večeru ovako kasno, hm, trebalo je prvo da razmenim sto maraka, sada nema dilera ovako kasno...
– Ma ja častim pićence! Idemo! – rekla je veselo i orno Tanja.
Do Ti hausa su stigli uglavnom ćutke. Tanja je razmenila nekoliko sms–ova. Hildu je polako počelo da obuzima kajanje što se upustila u nešto možda van njenih mogućnosti, a kada ju je tamo zaglušio rejv učinilo joj se da je najstarija osoba u objektu. Konobar ih je pogledao dignutih obrva.
– Štok i espreso – viknula je Tanja.
– Koktu i kapućino – na ili se nasmejala. – Piće naše mladosti.
– To još prave? – viknu rasejano Tanja. Zatim je prešla na temu koja je zanima, sve kao da viče. – Evo ovako, javila sam uredniku, on već telefonira, već sam u glavi skicirala članak, i najbolje da intervjuišem Rundeka čim dođe tako da i najava i intervju budu u ‘Beopolisu’ pre koncerta. Da privuče ljude. Ono, Beograd ugošćuje rokera iz bivše Jugoslavije. A jedan deo tog članka bi bio: šta misle stari obožavaoci i tako to, tu ulaziš ti, ono ‘rećenica dve’.
– Ma odlično! – prodrala se Hilda u buci na koju nije navikla. – Baš bih volela da ga vidim. Da, imam nekoliko uspomena koje su vezane za njegove pesme. Pre svih ovih događaja, mislim... – Oh, Hilda, nemoj, samo to nemoj!
– I njemu bi bilo drago... Nadam se, mislim! – kafe i sokovo i štok su bili brzo popijeni, a tišina se nije čula od rejv muzike.
– Da platimo... – viknu Tanja.
– Ma pusti mene – doviknu Hulda u nastupu euforije. Tanja je upitmo podigla obrve. – Stvarno, kad ti kažem! Koliko?
– 190 dinara! – viknu konobar,
– Koliko?!?!
– Sto devedeset dinara!
– Sutra te zovem i zakazujem intervju! – doviknula je Tanja i šmugnula. Hilda je drhturavim prstima izbrojala novac za ceh.
Sa radija, a kod Hilde naše to je uvek II program radio Beograda, curi muzika Edvarda Griga ili Bele Bartoka, to je neka poslepodnevna emisija iz kulture, kad – zvonce na vratima. Ko bi drugi, nego komšinica Renata.
– Dobar dan, jeste li podigli penziju danas?
– Jesam, i poplaćala račune...
– I ja, prvo to, pa sve ostalo...
– I kupila ulaznice na popust, za pozorište...
– Ih...! Ja gledam skupštinu i to mi je dosta. De da ja uključim TV dok vi skuvate kafu... A zašto vi nikada ne gledate TV? Opet vam svirca ova mrtvačka muzika... – Hilda je već zamakla u kuhinju pa odatle dovikuje, kao da još uvek pokušava da nadjača rejv iz Ti hausa Doma omladine.
– Čuvam živce, komšinice... – U Skupštini kao i obično svađa, majka izdajnička se psuje, nacionalno poreklo se pominje...
– Mi smo jedan radan i pošten narod – rekla je Rebata. – Nama ne treba milostinja. Samo prilika da radimo i pošteno zaradimo. – Zapalila je cigaretu. – Ceo dan čistim, evo sada da sednem da da’nem i pripalim cigaru... – Hilda donosi poslužavnik sa kafom.
– Ma ja gde god odem, niko nije na svom radnom mestu... Kao da ljudi baš i ne vole da rade...
– Zato što su male plate! Da vidite vi motivaciju... Ček! Ček! – Pažnju joj je privukao skupštinski govornik koji se pozivao na patriotizam što je izazvalo aplauz. Renata se očigledno slagala s njegovim izlaganjem.
– Eto! Kako da radite, komšinice, kada se ruši država! A nemamo drugu!
– Ko nas pita – rekla je Hilda. – Ovi ovako pričaju i aplaudiraju evo osam godina.
– Zato što ne slušaju prave ljude. Ne može se rasprodajom nacionalnog bogatstva ‘u svet’. Znate li vi koja bogatstva mi sve imamo?!
– Pa, da ih imamo, već bismo bili bogati...
– E, a zašto vi i ja da budemo bogati? U tome je stvar. Sve to hoće da uzmu multinacionalne kompanije. A mi da budemo robovi. – Hilda je pokušala da skrene razgovor na drugu temu.
– Jeste li gledali onu TV dramu prekjuče? – Istovremeno su otpile kafu i to je Hildi nešto došlo smešno.
– Ne... Koju?
– Onu s Vojom Brajovićem. ‘Glineni golubovi’. Opet su je reprizirali, ali to je antologijska drama. Maja Dimitrijević i Voja Brajović su se idealno dopunjavali. Meni se sviđa kako Ljuba Tadić i najmanju ulogu odigra tako...
– Ček, ček...! – Renati je govornik u skupštini opet zanimljiv. A onda se vratila u razgovor. – E taj Voja se proslavio! Nije politika za njega! Bolje mu je da se drži glume. Kako je taj pljuvao po sopstvenoj zemlji i po sopstvenom narodu!
– Voja naš da nas je pljuvao?! Gde?!
– Ma zašto mi uvek da govorimo protiv sebe? Svi drugi govore za sebe najbolje što mogu, samo mi moramo da dokazujemo svetu da smo dobri tako što sami sebi stavljamo omču oko vrata!
– Mislim da je drama vrlo istinito pokazala... – Hilda je usred rečenice ipak prešla na politiku. – Nisam čitala, šta je Voja to govorio? A dramu niste gledali?
– Ma drama bila ‘iljadu puta, bre! Sad će i glumce da turaju tamo gde ne treba, jer narod nije uz nji’! Ćorava posla. Je l’ se vidimo večeras komšinice?
– Večeras idem u pozorište, sutra pre podne sam kod vas na kafi.
– Opet pozorište! Selo gori a babe se češljaju...
– Gledam »Kneza Pavla«...
– A zašto ne gledate ‘Đenerala Milana Nedića’, čitala sam o toj predstavi?!
– Pa, sve će doći na red – rekla je Hilda umorno. – Ta predstava je jednom u mesec ili dva... Ali sudbina Kneza Pavla je vrlo moderna i poučna.
– Jes’ moderna... Kao, uđite u NATO pa će sve biti suvo zlato. Malo sutra. – Renata se diže s fotelje. – Sutra ću da vam prepričam šta je bilo u ‘Kasandri’! – a zatim sebi u bradu... – Treba neko i da radi nešto u ovoj državi...
Hilda se kao i uvek posle razgovora s Renatom osećala kao opaljena mokrom čarapom po glavi. Ali, to joj je jedina komšinica, jedina živa reč koju može da čuje. Zazvonio je telefon. Hilda je utišala prenos iz skupštine. Sada se ponovo čula tiha klasična muzika sa radija.
– Alo? – rekla je Hilda.
– Da li je to Hilda?
– Da, ja sam. – Bila je to Tanja.
– Prekosutra stiže Rundek. U Domu omladine u podne, svi troje imamo mali razgovor, hajde da kažem intervju. U redu? Jedan popodne.
– Dolazim! – uskliknula je Hilda, radosno i užasnuto u isti mah.
Hilda je istog popodneva, pre nego što je otišla u pozorište, napisala veoma dugačko pismo Karapešićima u Pariz. Na radiju je išao potpuri iz opereta Lehara i Štrausa.
Beograd, septembra 1998.
Dragi moji Karapešići,
Na ovom brdovitom Balkanu stvari se ipak popravjauju. Ne brinite za bombardovanje, stvari se normalizuju, čim dolazi do kulturnog povezivanja ovih prostora. Eto, za koji dan, dolazi nam čuveni Darko Rundek iz Zagreba, a pogodite ko će biti jedan od sagovornika s njim u razgovoru za novinea možda i televiziju b92? Ja. Očekujući još koju paru od vas, usudila sam se da prekjučerašnju penziju potrošim na ananas, šunku, i južno voće, da bih mogla kako našem gostoprimstvu dolikuje da dočekam drage goste kao i mladu novinarku koju sam upoznala na veoma zanimljivom predavanju...
Na radiju je išla muzika iz Veselih udovica a Hilda je osetila neobjašnjivu zebnju. Kao da je bila zaboravila nešto važno, ali – kao u ružnom snu – nije mogla da se seti šta.
Sutradan je komšinica Renata bila neobično podozriva. Iako je bio red na nju da primi Hildu na kafu, došla je u goste i njuškala po garsonjeri.
– Pa gde ste vi ceo dan juče? Vidim štrpacirate i pazarite. Onoliki cegeri? Šta to kupujete? Zimnicu za bombardovanje?
– Ne, ne častim se... – Hilda je oklevala, jer joj je iskustvo govorilo da će joj komšinica zvocanjem i cinizmom upropastiti lepo raspoloženje... – Idem da skuvam kafu.
– Da uključim ja skupštinu. Vi ne gledate šta se događa? – Sa televizora se začula skupštinska svađa. Izdajnici! Nacionalisti! Ua. Molim poslanike za red. Molim za repliku! Nemate reč! Huka i buka.
– Ja bi’ nji’ konjima za repove! Konjima za repove! – besnela je Renata. Hilda je doviknula iz kuhinje:
– Ma haj’te.
– Rade protiv svog naroda. Pa gde to ima, molim vas?
– Ne mora da znači da je protiv naroda... – Hilda je donela poslužavnik sa kafom. – Samo su rekli kako oni vide izlaz iz krize...
– Ma da oni dođu na vlast, mi nikada ne bi mogli da dobijemo priliku da mi kažemo kako mi vidimo izlaz!
– Pa, eto, dakle bolji smo i treba time da se ponosimo... – Hilda je pokušala da okrene na šalu.
– Ali da se neko ponosi time što pljuje sopstveni narod, to je stvarno... Uf, baš sam se iznervirala! Sada moram da uzmem bensedin – Renata kao i obično nije primetila mogućnost ironije u Hildinim rečima.
– Daću vam jedan moj... – rekla je Hilda, a Reneata dohvatila ženski časopis sa stočića.
– Eh, pa vi kupujete i ‘Našu Lilu’?! Zato ste vi kupili ananas?! Ti novinari stalno nešto izmišljaju. Sada im je dobar ananas. Pa što u Africi umiru toliko i to pre četrdesete, a jedu samo te banane i ananase, ‘ajde recite!?
– Evo vam Bensednin. Ma čekajte, jedu ljudi ananas i na severu Evrope, ne samo u Africi. A oni tamo, u Africi, oni... umiru od siromaštva, gladi...
– A kad su, molim lepo, Evropljani počeli da jedu taj ananas? – Hilda se najozbiljnije zamislila nad ovim pitanjem.
– Pa.... Valjda to raste u mediteranskim zemljama... Ne znam, ali u svakom slučaju i te kolonije... – Kao da je Renata samo to čekala.
– Eto! Kolonije! To je cela istorija tog finog ‘Zapada’ – samo pljačka i kolonije! Zapalila je cigaretu i srknula kafu. – I sada im taj ananas služi za skidanje sala! Ih, ma nemojte! Pa svi bi bili onda šlank samo od ananasa. Mamipare! A nigde više debelih nego na tom Zapadu! I od one pršute s dinjom ima da smršateeeee, auuu, znate kako...
– Pa nije to samo ananas, već i uzimanje tečnosti i, uopšte, da se telu pruži prilika da se oporavi od teške hrane. Evo i sami ste rekli kako su vam se smučile one slave posle posta, obećali ste prošle godine da više nećete ni slučajno da se omrsite dok ne prođu Sveti Nikola i Božić, je l’ tako da jeste? – prijateljski se nasmejala, pokušavajući da odobrovolji komšinicu.
– Onda bi u konc–logorima bili najzdraviji ljudi na svetu! Voda i ananas, ma šta mi pričaju! Jedite vi naše jabuke, pa da vas Bog vidi! Pa znate li pošto je ananas?! Dva ananasa jedna penzija! Mòre...! Mogu ja da im napišem članak o čišćenju organizma i–ha–ha... Čistim se ja celog života, pa ništa...!
– Nije svako voće isto. Šljiva, kruška i jabuka nemaju iste sastojke, znate. A taj ananas ima baš onaj sastojak, kako se zove...
– ... Ma izmišljaju! Samo još jedan način da izmame pare iz džepa. Mas’ i leba i aleva paprika, pa da vidiš energije i zdravlja! I beli luka! E fala za ovaj bensedin. Šlogiraću se od ove situacije, da znate...
– Jao, izvinte komšinice, moram negde da pođem oko pola dvanaest...
– Dobro, idite vi, ali ne prihvatamo komisiju OEBS–a na Kosovu, neće Sloba dati!
Hilda je kupila sledeće namirnice: uvozni margarin, uvozni džem, domaća pršuta, italijanska salama, jedna boca Vermuta i hrvatska Kraš čokolada; pa najbolja kafa; smeđi šećer; vegeta, nek se vidi; ananas i drugo fino voće; liker od artičoka za voćnu salatu... Ode penzija i šezdeset pet maraka.
Zazvonio je telefon.
– Molim? – Bila je to Tanja, naravno, ko bi drugi zvao našu Hildu, Hildicu našu, koja bi tako htela da bude bolja nego što jeste...
– Dobar dan, Hilda! Danas razgovaram s Rundekom za časopis. Sinoć sam ga dočekala i stigla sam da pomenem i tebe. On se vrlo obradovao. Malo je cela situacija, znaš, pod pritiskom. Plaše se incidenata. A i on ne bi puno izlazio. Zbog nekog ranijeg incidenta.
– Razumem, kako da ne – rekla je Hilda.
– Je l’ ti odgovara posle podne, po doovoru, oko pola dva–dva, da se nađemo u prostorijama Doma omladine. Rekli smo u podne, koliko se sećam, ali oteglo se ovo s organizacijom. Tamo će da bude koncert, znaš. Posle možemo i u Ti haus.
– Naravno da odgovara, biću tačna. Zdravo.
Hilda je temeljito usisala i opajala svoj stan.
U Domu omladine je bila velika gužva. Hilda nije mogla da pronađe Tanju među onolikim ljudima, a onda je čula:
– Hilda! Tu si! – zatim je Tanja doviknula nekom do sebe; – To je žena o kojoj sam ti pričala. Tvoja obožavateljka od samih početaka. – Hildi se učinilo da je osetila podsmešljivu intonaciju. – Tvoja generacija – dodala je Tanja. Hilda je počela da se probija do grozda ljudi iz kojega koj je doviknula Tanja. Bila je sigurna da je čula i »...Kao fol...«, i trgla se od iznenađenja kada je primetila i njega, glavom i bradom, Darka Rundeka. Cameo jebotebog. Oh, Hilda, Hilda...
– Ja sam oduvijek govorio da mi rokeri umijemo stariti bolje od sviju ostalih! – rekao je Rundek i svi su se na silu nasmejali njegovoj duhovitosti, dok se Hilda samo stidljivo osmehnula. Usrala se. Tek tada.
– Ja sam Rundek, poštovanje!
– Hilda. – Tanja je nervozno upala, kao da glumi užurbanost:
– Ja sam već završila intervjuičić i do večeras moram da završim tekstić. Večeras imamo i prezentacije na dva ili tri radija, dakle na svim našim gradskim radijima koji nešto vrede. Sada bih mogla da čujem i tebe a i da se malo vidiš sa starim generacijskim drugom. – Hildi se ponovo učinilo da čuje podsmeh u Tanjinom glasu.
– I ja imam obaveze večeras, idem opet u Kinoteku... – Hildin glas je drhtao od treme, ali su njene reči bile dočekane s iskrenim odobravanjem i prijateljskim smehom. – Bila sam i juče, to mi je drugi dom... Dragi Darko, drago mi je da si opet ovde posle svega...
– Da siđemo dole u Ti haus? – upala je Tanja.
– Ti si gospodarica ovdje – rekao je Rundek.
Muzika u Ti hausu na Hildinu sreću nije rejv već prigodna – Idoli, Piloti i Električni orgazam. Tanja pali cigaretu.
– Uh, treba mi nikotin... Dakle, Hilda, kako si se ti zabavljala uz muziku ondašnje jugo–zvezde Rundeka?!
– Ma čuj, ja ti onda nisam znao ni trzalicu držati. Zato sam prešao na pjevanje. Zvijezda? Ha ha... Kod nas doista svatko može bit’ zvijezda, daj ... – Hildi se učinilo da se Rundeku učinilo da je osetio zlobu u Tanjinim rečima pa da želi da joj pritekne u pomoć. Zamislila je kako ga ljubi.
– Za nas, za moju generaciju, to je bilo oslobođenje od trulog elektro–popa, znate... – Hildin glas je drhtao kao da će da zaplače. Nikada nije osetila takvu tremu. – Rundek je skromno, kao da imitira šapat, rekao:
– Hej, pa nas svrstavaju u »pop«. Meni su cijelog života govorili da nemam žicu za rokenrol. Hej, ‘žicu’! Kaži ti gitaristu da nema žicu, a ne meni pjevaču! – i tu se nasmejao. I Hilda se nasmejala, ali nije se opustila.
– Šta želite? – viknuo je konobar, sada kroz zvuke pesme »Sama« gruoe VIA Talas. Kroz bradavice, prošlo je Hildi kroz glavu.
– Pivu za mene – rekao je Rundke.
– Štok! Znaš ti – rekla je Tanja.
– I ja ću štok! – odvažila se Hilda i nastavila: – Ma ja sam mislila znate ono, upotreba ritam mašina i električnih bubnjeva. Novi talas je prosto vratio bubanj i onu staru produkciju. Evo, uzmite Čobija i Pro Arte na primer. Ili Indekse. Kod njih se sve trese od basa i bubnja. Pa je to nestalo. Izgubilo se, svi su se šlepovali uz ritam mašine. Novi talas je bio pravi spas od pomodne elektronske muzike.
– Pa Haustor je na prva dva albuma koristio samo ritam mašinu! Nisu mogli da nađu bubnjara. Je l’ tako, Darko? – pakosno je upala Tanja. Hilda pojma nije imala da li je to bilo tačno. – Konobar je doneo piće. Hilda je odmah cugnula štok.
– Hej, ali na gažama smo imali bubnjara. Drvosječa, kak’ je taj lomio palice, to je bilo neviđeno. Ja ti ove ‘matrice’ ne jebem ni pet para. – Rundek je očigledno hteo da izvadi Hildu iz bule.
– Misliš lipa?
– Kaj?
– Ne daješ ni pet lipa?
– Ma isti ti je kurac, draga moja... – Hilda se nacvrcala očas posla. Otuda i njene reči:
– Molim vas da svratite do mene!
– Kaj se mene dotikavlje, sve pet i okej, ne znam samo kaj gospodična gospodarica ima u planu...
– To mislim da nećemo stići – rekla je Tanja odsečno. – Rundek ima još dva intervjua, mora da se vidi sa ekipom iz ozvučenja...
– Ali, morate bar na pola sata! Mo–ra–te! Evo ja častim još jedno piće ovde pa krećemo! – Oh, Hilda, Hildice naša nacrvcana... Nemoj, molimo te!
(Za susednim stolom Ti hausa sedeo je i pisac ovih redova u društvu ženske. Podsmešljivo je gledao hrvatskog rokera, izvikanu novinarku i sredovečnu ženu koja je neodržavanom spoljašnjošću težila ka babi. Da se Hilda okrenula prema njima, mogla je da vidi dvoje fosilnih novormantičara, ili – preciznije rečeno – dežmekastog ostarelog pankera kome je kožna jakna bila pretesna i mumificiranu darkerku crnih noktiju i tamnoljubičastih usana. Oboma je sedina izdajnički narušavala napadno obojenu kosu. Pušili su laki strajk i pijuckali pivo, glasno komentarišući »Jebo ustašu u Beogradu!« i »Gle bapca kako bi mu popušila!« i »Šta ova koza titra jajca ustašama?«, ali olajavana trojka ih nije čula. Pisac ovih redova je doneo odluku da sve to opiše u nekoj pripoveci. Premišljao se da li da tekst posveti Robertu Bolanju i Dejvidu Fosteru Valasu, u smislu prljavosti pripovedačke tehnike i korišćenja »neonskog stila«, ali je odustao: godine 1998, naime, još nijedno delo Bolanja odnosno Valasa nije još bilo prevedeno na srpski...; osim toga, posvete su tako isfurane.)
– Još jednu pivu! Ali stavite i jedan štok pored! – rekao je Rundek razdragano.
– Meni je dosta jedan štok ovako rano... Samo mali espreso, hvala – rekla je mrzovoljno Tanja Petrov.
Hilda nije znala kako su dospeli do njenog stana. Ali, bili su tamo.
– Evo ovde ja stanujem.
– Hmmm, lijepo, lijepo...
– Da ne gubimo vreme! – nervozno je rekla Tanja.
– Spremila sam zakusku, ako hoćete kafu, odmah ću da skuvam. Tursku, samo da znate.
– Dosta nam je kafe – rekla je Tanja neuviđavno.
– I kako se tada kotirao Haustor u odnosu na Pilote, Idole i slično, mislim, ovoga, cijeli taj paket aranžman? – Tanja je zapalila cigaretu i pogledom potražila pepeljaru. Pronašla ju je i rekla podsmešljivo (Hilda je bila uverena da je bilo podsmešljivo):
– Daaaa, kako je paket aranžman pomogao vašoj generaciji?! – Hilda je već bila u kuhinji, baveći se kavom i doviknula je odande:
– Bio je to prodor Evrope u muziku koja je bila ili narodna ili pop, kao što rekoh s tim ritam mašinama. A tekstovi su bili tako hrabri, subverzivni... Džoni Štulić je naročito tu bio skandalozan. Ja kad sam čula ono ‘Što te muči na kraju puta’ ili kako se već zove, očekivala sam sednicu Centralnog Komiteta.
– Da, ‘generacija’ iz doba paket aranžmana je pratila izveštaje sa tih sednica u pizdu materinu... – Tanjin glas je bio hrapav od podsneha. Sada nije bilo sumnje.
– Ne, ne. čekaj, jest da nas za politiku nije mnogo bolio pimpek, barem ne nas, Haustor, mi smo si voljeli, onak, ljubavne pjesme, ali ak’ zaboraviš sva ona koketiranja, mislim, ono, na njemačkom i te fore, bilo je tu političke osviještenosti, to da... Premda... meni osobno, a vjerujem i većini ostalih muških rokera, nama su bile najvažnije, znaš, komadi, to je nama bilo važno...! – Hilda je poželela da ga poljubi. Ušla je u dnevnu sobu sa poslužavnikom.
– Ma znaa–aaamo mi to...! Uzmite voćnu salatu – ananas i uvozne zelene jabuke! Da se osvežite. Ananas je veoma zdrav, izbacuje toksine, a osvežava kao nijedno drugo voće!
– Hvala! Ja volim ananas – Rundek je bio iskreno zahvalan.
– Hoćete li vermut? Slaže se uz voće!
– Ja bih mogao jedan...
– Da li je ohlađen?! – pitala je Tanja.
– Naravno! – Hilda je pohitala do frižidera, a zatim do bifea sa čašama. Ponadala se da su čaše odgovarajuće.
– Znate, morate jednom doći u Zagreb. Moram vas upoznati s nekim – Rundek je mljackajući izgovorio te reči, kao da je i on bio pomalo nacvrcan. – Živjeli! – Kucnuli su se.
– Da? Eh, ja bih rado, ali tu su vize, a osim toga zbog ove situacije malo ko može da putuje tek tako u inostranstvo – Hildin glas je pokazivao da ju je alkohol ozbiljno »uhvatio«, njeno pijanstvo nije bilo simaptično kao Rundekovo.
– Ne, ne, to nije problem. Bu’te vi moj gost. Ja vas bum častil. Vi ličite na jednu osobu, najdražu osobu u mome životu... A ona je bila moja najbolja kritičarka. Rok kritičarka. Dapače...
– Da li si meni u mom intervjuu rekao nešto o njoj? Toj najboljoj kritičarki?! – Tanja je zvučala izdano. Rundek ju je ignorisao.
– Znate, Hilda, vi ste isti kao ona. – A Hilda, oh Hilda, naša Hildica, zaljubljeno se zakikotala.
– A na kojim si to koncertima bila u to tvoje vreme? Da zapišem još jednom za onaj članak! – Tanja je gledala u Hildu, napola besno napola zgađeno.
– E da, da li ste možda gledali FILM, ili Džonija ranih osamdesetih, možda Paraf? – priključio se Rundek, ali prijateljskim tonom.
– Ja sam, priznajem, to više pratila izdaleka – rekla je Hilda usporeno. Strah je ponovo počeo da je obuzima i od njega se brzo treznila.
– Koje naše ploče ste kupili? – pitao je Rundek ispraznivši čašu vermuta i, ne pitajući, nalio još. On nije imao pojma o čemu je reč.
– U stvari... Nisam nijednu. Snimila sam jednu kasetu s radija... – Rundek je počeo da se smeje, slatko i grohotom i bez ikakve zlobe.
– E moram Vas poljubit, zbog tih kazeta, ja obožajem kazete! – Poljubac je bio u obraz, veoma glasan i vlažan.
– Hoćete li još malo vermuta? – pitala je Hilda iako je videla da je Rundekova čaša puna. – Još malo ananasa? Tanja, ne sviđa ti se ananas?
– Ne volim voće! Od njega dobijem kiselinu pa ogladnim!
– Da ti napravim sendvič s pršutom? Vojvođanskom? Ili s italijanskom salamom?
– Daj! – Hilda je brže–bolje skoknula do kuhinje.
– Čujem, pratite kazalište i kino – rekao je Rundek. Hilda je doviknula iz kuhinje:
– Da, to je meni lek za sve...
– Moram da vam kažem, dakle, na koga sličite i zašto ste mi vrlo, vrlo dragi! Ja sam siguran da se vi bolje razumijete u rokenrol od svih ovih klinaca rok kritičara i curica! – Hilda se razdragano nasmejala u kuhinji i trkom donela sendvič Tanji. Ova ni hvala nije rekla, zgrabila je dva parčeta hleba i fil koji je koštao kao tri četvrtine Hildine penzije i zagrizla.
– Vi ste ista moja stara! Meni je mama kupila prvu gitaru! I ona je voljela Lajonela Hemptona, prije, i Elvisa je voljela. Vi ste ista moja mama! – Tanja se žvačući nasmejala i pri tome zagrcnula. Usledio je kašalj.
– Uh kak’ je dobar ovaj Vermutić nakon voća. Mogu li dobit još jedan?! – Čaša mu je ponovo bila prazna. Uopšte nije bio svetan da je povredio Hildu.
– Kako da ne – gotovo je zaplakala domaćica.
– Morate mi doći upoznat’ se s mamicom! Imat ćete o čemu pričati! – Hilda je bila potpuno trezna.
– Ako mi pošalje garantno pismo... Zbog vize...
– Ovo su ulaznice za vas, umalo da zaboravim. Četiri komada! Da povedete koga želite...! – Hilda se zaplakala.
– Ma ne plačite, to je niš’! Samo četiri ulaznice, sitnica! Kaj je sad...?! – Tanja se zacenila, kašlje, hoće da umre od smeha.
Neko je zazvonio na vratima, a Hilda je otvorila bez gledanja u špijunku jer je znala ko to može da bude.
– Opalac, gostite se a ne prijavljujete! – nikotinskim je glasom zakreštala Renata. Tanja još nije uspevala da dođe do daha.
– Što bre plačete, komšinice?! – upitala je Hildu.
– Ljubim ruke, milostiva...!
– Idi begaj! Neće vama ništa, nego nama, evo samo što nas ne bombarduju...
Hilda je naredna dva meseca gladovala, ali nikom se nije požalila. Odvojila je samo za kafu, da Renata ne primeti, pila je mnogo česmovače i dremala uz pomoć bensedina. Strah od intervencije NATO pakta joj je pomalo skretao pažnju sa njene bruke i sramote, iako nije umela sebi da objasni u čemu se ta bruka i sramota sastojala. Rundek joj je poslao paket sa kompletom CD–ova i zbirkom svoje poezije. U paketu je bilo i pismo Rundekove majke. NATO intervencija je izgledala neizbežna. Nije smela da otvori pismo Rundekove majke.
Zatim je usledio zemljotres u Mionici koji se dobro osetio i u Beogradu. Mnogo se uplašila, ali nije izašla iz solitera.
Kada je predsednik Milošević prihvatio posmatračku misija OEBS–na Kosovu, pretnje bombardovanjem su otklonjene.
Svima je laknulo, pa i Hildi. Oporavila se od troška za ugošćavanje Darka Rundeka. Nova 1999. izgledala je optimistično. Paket sa Rundekovim diskovima stavila je u orman (ionako nije imala plejer, a on se nije setio da je ona pominjala kasete). A pismo njegove majke je nepročitano iscepala i bacila.
Več u decembru 1998. počela je ponovo redovno da sluša program iz kulture II programa Radio Beograda; njenim stančićem su odjekivali glasovi Belančića, Dakovića i Jerotića, što su upozoravali na prevlast obezdušenog tehnicizma i na vladavinu simulakruma nad nevidljivom stvarnošću; ponovo je Hildica naša počela da odlazi u Kinoteku, Rimsku dvoranu i u galeriju Narodnog pozorišta. Našla se u starom društvu: žena sa štakom je punim ustima komentarisala izgled glumica, oštrokonđa kojoj sve smeta kritikovala je i publiku i repertoar, čika sa akten–tašnom je dremao radnim danima za vreme popodnevnih projekcija, dobrodušni deda koji sve zna prepričavao je opšta mesta i beznačajnosti iz istorije filma... Hilda je bila neobično ljubazna sa tri starice. (»Pa gde ste vi?« »Evo bila sam u Parizu!«, slagala je. »Stvarno? Uh kako je to lepo...!«)
Uskoro su počeli da ih doživljavaju kao četiri starice.
