Iz neke sićušne rijeke pošli smo
prema moru i kao i uvijek, stigli.
Nisu dovoljni samo život ili smrt;
ja želim ostati u suncu.
BEZ NASLOVA
(Sin título)
MOJA DOMOVINA JE VAL KOJI SE NE SLAMA
MOJA DOMOVINA NIKADA NIJE IMALA ZEMLJOPIS.
Na trenutak sam te poželio vidjeti čitavu
i prstima krčeći put,
nanijeti ti svoju domovinu po koži.
(Svakoga trenutka gledam prema svojim očima
i vidim groblja i stepenice
i vidim kako se do ovamo, do mojega prozora,
spuštaju te prazne ulice).
Moja me kordiljera nikada nije ostavila;
moja me domovina ne čeka i ne nalazim je, ali
nikada me nije sasvim napustila.
Samo moram pronaći neku šupljinu u svojoj zemlji.
PRORICANJE
(Presagio)
Ne treba se ničega bojati;
možda vjetar
strovaljuje neki grm,
možda neka trava
šumi uz glazbu
mora
ili samo promatra
uvijek osamljeni,
blijedi odraz riječ možda.
PJESMA O TAJNI
(Poema del secreto)
Ostavi mi glas, dajem ti pjev,
ostavi mi tamu noći,
neka uvijek između nas bude zrak,
vječno radost riječi možda.
Ostavi mi rijeke, vodu, more koje se prelama
sada,
između nas dvoje;
taj ogromni greben preuzima
onu našu tajnu od jučer.
Ostavi me u tami; tebi sunce, svjetlost.
Ja pohranjujem tvoj odsjaj u svoje grlo.
POSLJEDNJE ZBOGOM
(Último adiós)
Praznina vjetra u rukama,
dim iz vulkana koji je napokon eruptirao;
brodolom toplih glasova,
pokajničko nebo na kojemu nema nesreće.
Sve to nije bilo dovoljno - ni more,
ni sunce među očima, ni plakati
poput psa koji noću ne laje,
ni kamen koji je rijeka otela.
Na kraju, ništa, ne ostaje ništa,
ništa poslije toliko onda,
poslije, možda, jučer, baš danas.
Ništa jer nema se što slušati,
više se ne izmjenjuju zamor i nevoljnost.
Ništa nakon nikada i sutra,
ništa u strmoglavoj muci.
OSUDA
(Condena)
Strast krvi što se razbija u arteriji,
strast demona što vječno galami,
strast konja koji trči po stepi,
strast pustinje kad dopire do mora;
strast milijuna ljubavnika koji se ljube,
strast bolesnika koji pronalazi smrt,
strast u ratu, u metku, u bombi,
strast samoubojice koji pritišće okidač,
strast mladića koji voli u tišini:
strast koja razgolićuje, muči, uništava.
ZRAČNA LUKA U ZURICHU
(Aeropuerto de Zurich)
Katedrala ogrubjela od stakala,
rudnik ugljena, rudnik soli;
mjesto uzaludnih zbogom.
Rupa,
u koju nitko nije došao,
iz koje nitko nije krenuo.
SVITANJE
(Amanecer)
Je li to bila kratka kiša, prolaz godina,
zatvorena stranica dnevnika?
Nema načina da se shvati ovu tišinu,
ovu ljepotu, ovo proročanstvo.
POETSKA UMJETNOST
(Arte poética)
Odbaci ljepotu ovoga retka,
kutka, povjetarca i nostalgije;
sjeti se onoga beznačajnog plesa bez predaha
i bez užitka - i geometrije.
Ublaži razumnost, zapjevaj.
Spreži perfekt u prezentu.
Probudi živi san i smrt;
Niso dovolj dnevi v letu,
dnevi kruha in noči,
moramo odznotraj odpreti kožo,
rane, ki vodijo k smrti.
Prazni ostajamo tukaj,
prazni bomo jutri odšli.
Iz neke drobne reke smo odšli
proti morju in kakor vedno, dospeli.
Nista dovolj samo življenje ali smrt,
želim ostati na soncu.
BREZ NASLOVA
(Sin titulo)
MOJA DOMOVINA JE VAL, KI SE NE LOMI
MOJA DOMOVINA NIKOLI NI IMELA ZEMLJEPISA
Za trenutek sem si te zaželel videti celo
in ti s prsti, ki sem krčil pot,
nanesti svojo domovino po koži.
(Vsak trenutek gledam k svojim očem
in vidim pokopališča in stopnice
in vidim, kako se semkaj, do mojega okna
spuščajo te prazne ulice.)
Moja pogorja me niso nikoli zapustila,
moja domovine me ne čaka in je ne najdem, a
nikoli me ni povsem zapustila.
Moram samo najti neko votlino v svoji deželi.
PREROKOVANJE
(Presagio)
Ničesar se ni treba bati,
morda veter
prevrača kakšen grm,
morda kakšna trava
šumi ob glasbi
morja
ali samo opazuje
vedno osamljeni,
bledi odraz beseda morda.
PESEM O SKRIVNOSTI
(Poema del secreto)
Pusti mi glas, dajem ti pesem,
pusti mi temo noči,
naj bo med nama vedno vedno žarek,
večno radost besede morda.
Pusti mi reke, vodo, morje, ki se prelamlja
zdaj
med nama,
ta velikanski greben prevzema
tisto najino včerajšnjo skrivnost.
Pusti me v temi, tebi sonce, svetloba.
Jaz hranim tvoj odsev v svoje grlo.
ZADNJI ZBOGOM
(Último adiós
Praznina vetra v rokah,
dim iz vulkana, ki je naposled izbruhnil,
brodolom toplih glasov,
skesano nebo, na katerem ni nesreče.
Vse to ni bilo dovolj – niti morje
niti sonce med očmi niti plakati
kot o psu, ki ponoči ne laja,
niti kamen, ki ga je reka otela.
Na koncu, nič, ne ostaja nič,
nič po tolikih takrat,
po, morda, včeraj, ravno danes.
Ničesar, ker ni nič poslušati,
ne izmenjujeta se več utrujenost in nejevolja
Nič po nikoli in jutri,
nič v strmoglavi bolečini.
OBSODBA
(Condena).
Strast krvi, ki se razbija v arteriji,
strast demonov, ki večno razgraja,
strast konja, ki teče po stepi,
strast puščave, ko prihaja do morja,
strast milijonov ljubimcev, ki se ljubijo,
strast bolnika, ki izumlja smrt,
strast v vojni, v krogli, v bombi,
strast samomorilca, ki stiska sprožilec,
strast mladeniča, ki ljubi v tišini:
strast ki razgalja, muči, uničuje.
LETALIŠČE V ZÜRICHU
(Aeropuerto de Zurich)
Katedrala, ogrobela od stekel,
rudnik premoga, rudnik soli,
mesto zbogom zaman.
Luknja,
v katero ni nihče prišel,
iz katere nihče ni odšel.
SVITANJE
(Amanecer)
Je bil to kratek dež, minevanje let,
zaprta stran dnevnika?
Ni načina, da se dojame to tišino,
to lepoto, to prerokovanje.
PESNIŠKA UMETNOST
(Arte poética)
Odvrzi lepoto te vrstice,
kotička, vetriča in nostalgije,
spomni se tistega nepomembnega plesa brez prediha in brez užitka – in geometrije.
Ublaži razumnost, zapoj.
Poveži perfekt v sedanjiku.
Prebudi žive sanje in smrt,