TOLIKO JE JUČERAŠNJEG DJETINJSTVA U BLAGOSTI / TOLIKO JE VČERAŠNJEGA OTROŠTVA V BLAGOSTI
ŽENO NADE
(Mujer de la esperanza)
Marija od Nade,
čekaj me.
Golubice nježnosti,
guči mi.
Gospođo od milosti,
dodijeli mi je.
Rupčiću muke,
lepršaj mi.
Zarobljenice ljubavi,
zatoči me.
Srno strpljivosti,
uspori me.
Poslu bez umora,
podari mi snagu.
Grozničavi snijegu,
daj mi prezimiti.
Mladosti bez veselja
pusti me odrasti.
Tišino među glasovima,
umiri me.
Tjeskobno spavanje,
zibaj me.
Vrtlarice svjetlosti,
njeguj me.
Ženo nade,
zaboravi.
Da mi se iznova roditi.
Amen.
ZAHVALJIVANJE
(Acción de gracias)
Hvala ti Bože za zrak koji udišem,
iako sam zaboravio na taj dar koji me održava na životu.
Hvala ti Bože, za kruh s moga stola
koji umnožavaš kako bi se dijelio;
hvala za vodu koja izvire, jer je moja žeđ priziva,
hvala za sol čiji je okus od prvoga dana
osjećao moj jezik.
Hvala za ulje, za sunce razapeto, za neizbrisivu tetovažu
na vrućemu čelu, za uzdignuti zatiljak i ranu u grudima;
hvala za ovo srce koje nije od praha,
za krv mjesečara u tijelu;
hvala za moje noge koje opravdavaju strpljivost zemlje;
hvala za moju desnu ruku i njezin slučajni šesti prst;
hvala za drugu, koja je u svojoj dobroti, šutljiva sluškinja;
hvala za oči, nezasitna rudarska okna
u čijim galerijama stvarnost postaje san,
hvala za ova usta koja, kad se radi o istini, nikada nisu podmitljiva
i za nježne usne koje nisu karanfil u sjeni;
hvala za darovanu snagu koja nadvladava moju plahost
i ne misli o moći već o dobru koje želi;
hvala za godine koje si mi dodjeljivao,
za svu piljevinu koja je hinila stablo,
za sav mukotrpan rad i napor potreban da ga se obavi,
koji me je podučio više nego što sam očekivao;
hvala za moje roditelje kojima sam sličan,
koji i dalje dodiruju svijet sve dok ja koračam po putu;
hvala za mnogobrojne odane prijatelje i za ove malobrojne
koji su otišli kao izdajnici i ne shvativši to;
hvala za ljubav o kojoj mi je pjevala sirena
dok me je jedan anđeo privezivao uz jarbol;
hvala ti što mene samoga zarobljavaš u mojemu slobodnom
mišljenju
i dodjeljuješ mi brzinu ranjenog jelena,
drhtaj zvijezde Danice, umor repatice, spokoj oceana.
Hvala za ovu danju svjetlost i tminu koja nadolazi,
koja će jednom postati vječna i za bezgranični sjaj
u kojemu nagon postojanja neće dopuštati zabunu.
MOJA JE KRV ZBROJ SVETE SNAGE
(Mi sangres es suma del valor sagrado)
Moja je krv zbroj svete snage
plavoga mora i podrijetla jednoga naroda;
zlatne otoke i naraštaje
utjelovila je u mojoj iščezavajućoj sjeni.
Gospodin sam i patim jer su me pokorile
okrutna surovost i poniznost
svojstvene mrtvacima obilježenim
sudbinom poput mene.
Meni govore i u ustima mi
– iako na stranom jeziku –
odjekuje njihova silna naklonost i vječna patnja,
zamor od njihovih borba i vapaj,
kršćanska svetost, sirena
tužni poj i izgubljena ljubav.
TOLIKO JE JUČERAŠNJEG DJETINJSTVA U BLAGOSTI
(Tanta infancia de ayer en la ternura)
Toliko je jučerašnjeg djetinjstva u blagosti
kojom promatram topljenje snijega,
toliko se gleda i ne vidi se
kako se
u hladnome beskrvnom perju gubi moja sreća.
Toliko je poučna poledica koja još uvijek sjaji
u kristalu zore koja steže,
toliko je čist vjetar koji huji
i koji osjećam u grumenu mutne noći.
Toliko je razgolićene svjetlosti na obronku
proročanskih snova zore,
toliko polena anemone na mome čelu.
Toliko je nevinosti u tome nemirnom satu
u kojem srce tuži za mladićem
doskora u nekom snijegu, kojega još uvijek u sebi oplakujem.
Hvala ti, Bog, za zrak, ki ga vdihavam,
čeprav sem pozabil na ta dar, ki me ohranja pri življenju.
Hvala ti, Bog, za kruh z moje mize,
ki ga pomnožuješ, da bi se delil,
hvala za vodo, ki izvira, ker jo moja žeja kliče,
hvala ti za sol, katere okus od prvega dne
čuti moj jezik.
Hvala za olje, za razpeto sonce, za neizbrisno tetoviranje
na vročem čelu, za dvignjeno zatilje in rano v prsih,
hvala za to srce, ki ni iz prahu,
za kri mesečnika v telesu,
hvala za moje noge, ki opravičujejo potrpežljivost prsti,
hvala za mojo desno roko in njen naključni šesti prst,
hvala za drugo, ki je v svoji dobroti molčava služkinja,
hvala za oči, nezasitna rudarska okna
v katerih galerijah stvarnost postaja sanje,
hvala za ta usta, ki nikoli niso podkupljiva, ko gre za resnico,
in za nežne ustne, ki niso nagelj v senci,
hvala za darovano moč, ki prevladuje mojo plahost
in ne misli o moči temveč o dobrem, ki ga želi,
hvala za leta, ki si mi jih dodeljeval,
za vso žagovino, ki se je delala za drevo,
za vse mučno delo in napor, potreben, da ga opravim,
ki me je podučil bolj, kakor sem pričakoval,
hvala za moje starše, ki sem jim podoben,
ki se še naprej dotikajo sveta, vse dokler stopam po poti,
hvala za številne zveste prijatelje in za tiste maloštevilne,
ki so odšli kot izdajalci in tega niso doumeli,
hvala za ljubezen, o kateri mi je pela sirena,
medtem ko me je nek angel privezoval za jambor,
hvala ti, ki mene samega zasužnjuješ v mojem svobodnem
mnenj
in mi dodeljuješ hitrost ranjenega jelena,
drhtenje zvezde Danice, utrujenost repatice, spokojnost oceana.
Hvala za to dnevno svetlost in temo, ki prihaja,
ki bo nekoč postala večna za brezkončni sijaj,
v katerem nagon obstoja ne bo dopuščal zmote.
MOJA KRI JE SEŠTEVEK SVETE MOČI
(Mi sangres es suma del valor sagrado)
Moja kri je seštevek svete moči
modrega morja in porekla nekega ljudstva,
zlate otoke in naraščaje
utelesila je v moji izginjajoči senci.
Gospod sem in trpim, ker sta me pokorili
okrutna surovost in ponižnost,
značilni za mrtvake, označene
z usodo, kakor sem jaz.
Meni govorijo in v ustih
– čeprav v tujem jeziku –
odmeva njihova močna naklonjenost in večno trpljenje,
utrujenost od njihovih bojem in vpitje,
krščanska svetost, siren
žalostno petje in izgubljena ljubezen.
TOLIKO JE VČERAJŠNJEGA OTROŠTVA V BLAGOSTI
(Tanta infancia de ayer en la ternura)
Toliko je včerajšnjega otroštva v blagosti,
s katero opazujem topljenje snega,
toliko se gleda in se ne vidi,
kako se
v hladnem brezkrvnem perju izgublja moja sreča.
Toliko je poučna poledica, ki še vedno sije
v kristalu stezajoče zore,
toliko čist je veter ki buči
in ki ga čutim v grudi motne noči.
Toliko je razgaljene svetlobe na obronku
preroških sanj zore,
toliko peloda anemone na mojem čelu.
Toliko je nedolžnosti v tej nemirni uri,
v katerem srce žaluje za mladeničem
še nedavno v nekem snegu, ki ga še vedno v sebi objokujem.
