onaj koji te udijeva u košticu
svijeta traži noćni prozor.
nagutu zvijezdu koju prosiplje
vrč dobrote. šutnja je tek stopa
neozvučena spomena. dubina u
kojoj kuća traži svoj prag.
čekajući glas sa sjevera čudno
zebeš u zastanku vjetra.
nebo je postaja kojoj se vraća
postelja. žmarak i latica što
još uvijek padaju u sve dalji trag.
GRAD I ZRNO
grad koji ne poznaješ davno je
zatvorio svoja vrata. ključ se
izgubio u snu. ništa ne možeš
slovo maleno. magla se ruga
bdjenju i udaljenu pijetlu.
zemlja je zemljica, davno
zaboravila priču prolazna
kotača. ako pokucaš tko će
se javiti ovom staklu, njihalu
kojem okvir srubljuje sviralu.
polako. preglasan si u svojoj
šutnji. pusti zrnu govoriti.
NOĆNI SMIJEH
u ponoć listaš Mihalića
tražiš čarobnu pjesmu koja će približiti
glas. ali nema naslova i
nema riječi što otpiru nadu.
je li pobjegla pred kopitom. crni
konji još kasom križaju log.
jesi li našao kamičak kojim
ćeš približiti cjelinu. skloniti
klopku kojom se ruga prored.
u ponoć listaš Mihalića
zaludna godišnja doba
i točku koju riše noćni smijeh.
RIJEČ
riječi osamljena i iskrena
zašto nisi hladna i daleka
dalja od naudaljenije zvijezde.
ni slutila nisi da bit ćeš
nekomu zadnja ura. bez bodeža
i pohote, s tamjanom i smirnom
ispraćala si nostalgični lepet krila
što nikad neće stati. dočekivala
arku s nemirne pučine. do duboko
pred jutro mahala svjetiljkom bezdomim.
riječi osamljena u danu od žalosti
zašto nisi sjena svejedna kamena.
PJESMA KOJU NIKADA NEĆEŠ NAPISATI
pjesmu koju nikad nećeš
napisati, prepoznajem,
jer šapuće mi glas:
»noćima ne spavam, danima
ne jedem. sati su tek umorna
duljina. zaljuljana sam, trava
što leluja, daleko«.
a drugi pita glas: »gdje
se zaustavio tvoj san. u
stolici za ljuljanje ili žalnom
jutru čiji te draška trag«.
nitko ne zna kazati što
si ostavila na večernjem stolu
između riječi koje te dišu.
SLOVO O PUTU
prošao si polje smrti. sam
i jasan svojemu hodu. napojio
žedne i nahranio gladne. s
mjericom u rukama bio darežljiv
i pticama. nitko upitao nije: kako
je tebi. niti prepoznao utihu u
očima. u drugom nekom dobu
obnavlja se odron kojemu se rugala
plavet iz davnih pjesama.
kamo dok čekaš riječ, spasonosnu
glazbu. ruku što je preskočila stoljeća.
tek, dimovi iz tvoje lule razodijevaju šutnju.
MOLITVA S ANĐELOM
onaj oblak što sjećanje tvoje kuša
prolazan je. proboden zrakom odilja
se nekoj drugoj, nebeskoj kući.
a tvoja ruka slaže brižne trave
pred povučenim vodama. pita
li što će učiniti ožujska šetnja.
krotka i skušena zasjala molitvu
s anđelom od sutona. kako je
bliska suza, posijana ranjivom slikom.
tvoj san joj briše sućut
skazaljku kojoj tišina odavno
pjeva predobri anđele poznaješ li put.
SVJETILJKA U DALJINI
svjetlost od daljine krili stablo
kojeg nema, kuću koje nema.
šutnju koje nema. gdje je predak
glasa. na uzici duga pjeva.
gdje je stopa koja miri ispotiha
nebo što se krini ruga.
zemljice od ulomaka, prvo slovo
iz ničeg. što ćeš kazat onom
što te glazbom bliži družbi,
snenom koplju i davnini.
tvoja usna na vodama čunu
traži blago blisko. svjetiljka u daljini.
SLOVO O MAJSTORU I KUĆI
eno ti maše majstor. danima
govori o gradnji. glača kamenove,
mjerka daleki plamen. kutove svojom
znatiželjom poravnava. samo hoće li
zemljica prepoznati njegove ruke. ramena
od sna što su nekoć stremili nebu. ali
što ćeš ti. kamo ćeš udjenuti riječ
koju ikada nećeš kazati. prag prostran
i hladan. prozor odavno posvećen daljini.
krovu se umiljavaju zalutali glasovi
i piskutava noćca. kuća kao kuća,
ne prepoznaje šutnju. onoga
što je u prolazu, razaznaje.
a gdje je tebi ostati.
OČICA I ANĐEO
i dok čitaš tragove, redak po redak
ne znaš dokle je došla voda i
kamo je brana hitnula svoj pojas.
smiješiš se kuli. kažeš: stremiš nebu.
a znaš li što je iza. slutiš li
onoga koji strpljiv sabire očicu
po očicu dobrostivoj tajni. dalek,
i kad čuješ kako diše. glazba,
premješta olovnu stazu na
tvoj dlan. zamakneš li u suton
prepoznat će nesanicu, zgurenu
u davno oproštenu moru.
po tko zna koji put spustit će se
k uzglavlju. i bešumno pokriti strepnju.
NA IZVORU
šuma kojoj si zaboravio tamninu
korača tvojim snom, mahovinu iz
nekog davnog napjeva dotiče točka
sve je krotko i nevino. sliku
putovanja ne draška oko umora.
što se promijenilo u krajoliku.
dalekom moru s arkom kojoj
smjer je tvoja pjesma.
kamo su nestali čavli i bat
jeseni. tvoja ruka od šutnje
premjestila je naslov nježnosti.
pred jutro skidajuči rubeninu
preskačeš opća mesta, obzor i
sam. ispunjenost te šapuće na izvoru.
SLOVO O RUKAMA
u ponoć šapućeš: napiši pjesmu
o rukama. kako kazati prste, blagu
putanju dlana s kojeg silazi
blizina. plam raširen nebu
i vodi. život što se smiješi
korača na vršcima. što je on
bez ruku, što su ruke bez
života. otišla si u noć
ali ostavila rukama bdjeti
i kada utihnu u ovoj pjesmi.
KO ČAKAM GLAS S SEVERA
tisti, ki te vdeva v koščico
išče sveta nočno okno.
nagnjeno zvezdo, ki izliva
vrč dobrote. molk je le stopinja
neozvočenega spomina. globina v
kateri hiša išče svoj prag.
ko čakaš glas s severa te čudno
zebe v zastoju vetra.
nebo je postaja, h kateri se vrača
postelja. zona in cvetni listi, ki
še vedno padajo v vse daljšo sled.
MESTO IN ZRNO
mesto, ki ga ne poznaš, zdavnaj je
zaprlo svoja vrata. ključe se
izgubil je v snu. nič ne moreš
črka mala. megla se roga
bedenju in oddaljenemu petelinu.
zemlja je, zemljica, zdavnaj
je pozabila zgodbo minljivih
koles. če potrkaš, kdo se bo
oglasil v tem steklu, nihalu
kateremu ovir...
počasi. preglasen si v svojem
molku. pusti zrnu govoriti.
NOČNI SMEH
opolnoči listaš Mihalića
iščeš čarobno pesem, ki bo približala
glas. a ni naslovov in
ni besed, ki odpirajo nado.
je mar pobegnila pred kopitom. črni
konji še v kasu gredo skozi log.
si našel kamenček, s katerim
boš približal celoto. odstraniti
past, s katero se roga razmak.
opolnoči listaš Mihalića
brezdelni letni čas
in točko, ki jo riše nočni smeh
BESEDA
beseda osamljena in iskrena
zakaj nisi hladna in daljna
daljnejša od najbolj oddaljene zvezde.
niti slutila nisi, da boš
nekomu zadnja ura. brez bodala
in pohote, s kadilom in miro
spremljala si nostalgično plahutanje kril
ki nikoli ne bo zastalo. pričakovala
barko z nemirnega morja. do globoko
pred jutrom mahala s svetilko brezdomnim.
beseda osamlja v dnevu žalosti
zakaj nisi senca vseenega kamna.
PESEM KI JE NIKOLI NE BOŠ NAPISAL
pesem ki je nikoli ne boš
napisal, prepoznam,
ker mi šepeta glas:
»ponoči ne spim, podnevi
ne jem. ure so samo utrujena
dolžina. zazibana sem trava,
ki se ziblje, daleč.«
a sprašuje drugi glas: »kje
se je ustavil tvoj sen. v
stolu za zibanje ali v žalnem
jutru, katerega te draži sled.«
nihče ne zna povedati, kaj
si pustila na večerni mizi
med besedami, ki te dihajo.
PRIPOVED O POTI
prešel si polje smrti. sam
in jasen svoji hoji. napojil
žejne in nahranil lačne. z
merico v rokah si bil darežljiv
tudi pticam. nihče ni vprašal: kako
je tebi. niti prepoznal tišino v
očeh. v nekem drugem času
obnavlja se plaz ki se mu je rogala
modrina iz davnih pesmi
kam dokler čakaš na besedo, odrešujočo
glasbo. roko kije preskočila stoletja
tok, dimi iz tvoje pipe razodevajo molk
MOLITEV Z ANGELOM
tisti oblak, ki tvoj spomin izkuša
minljiv je. preboden z žarkom odhaja
k neki drugi, nebeški hiši.
a tvoja roka zlaga skrbne trave
pred odteklimi vodami. ali sprašuje
kaj bo storil marčevski sprehod.
krotek in skrušen zasejal molitev
z angelom iz zatona. kako je
blizka solza, posejana z ranljivo sliko.
tvoj sen ji briše sočutje
kazalec ki ji tišina zdavnaj
poje predobri angel poznaš mar pot.
SVETILKA V DALJAVI
svetloba iz daljave krili drevo
ki ga ni, hišo ki je ni.
molk, ki ga ni. kje je prednik
glasu. na vrvici dolgega petja.
kje je stopinja ki miri potiho
nebo, ki se krini rogá.
zemljice iz ulomkov, prva črka
iz ničesa. kaj boš rekel tistemu
ki te z glasbo približuje družbi,
sanjskemu kopju in davnini.
tvoja ustna na vodah čolnu
išče bližnji zaklad. svetilka v daljavi.
PRIPOVED O MOJSTRU IN HIŠI
glej, maha ti mojster. dneve
govori o gradnji. gladi kamne,
meri daljni plamen. kote s svojo
radovednostjo primerja. ali pa bo
zemljica prepoznala njegove roke. ramena
iz sanj ki so nekoč težili k nebu. toda
kaj boš ti. kam boš vdel besedo
ki je kdajkoli ne boš rekel. prag prostran
in hladen. okno od zdavnaj posvečeno daljavi.
strehi se dobrikajo zatavali glasovi
in piskajoča nočica. hiša kot vsaka druga
ne prepoznava molka. tistega
ki je v prehodu, razpoznava.
kje pa boš ti ostal.
<
DELČEK IN ANGEL
in ko bereš sledi, vrstico za vrstico
ne veš do kod je prišla voda in
kam je pregrada zalučala svoj pas.
smejiš se stolpu. rečeš: težiš k nebu.
ali pa veš kaj je zadaj. slutiš
tistega, ki potrpežljiv zbira delček
za delčkom dobrotni skrivnosti. daljen,
in ko slišiš kako diha. glasba
premešča svinčeno stezo na
tvojo dlan. če se zamakneš v zaton
boš prepoznal nespanec, zgrbljen
v davno oproščenem morju.
kolikerič že se bo spustilo
k zglavju in brezšumno pokrilo strah.
NA IZVORU
gozd ki si mu pozabil temnost
koraka po tvojem snu, mah iz
nekega davnega napeva se dotika točka
vse je krotko in nedolžno. sliko
potovanja ne draži oko utrujenosti.
kaj se je spremenilo v krajini.
daljnemu morju z barko, katere
smer je tvoja pesem.
kam so izginili žeblji in bat
jeseni. tvoja roka je iz molka
premestila naslov nežnosti.
pred jutrom slačiš perilo
preskakuješ splošnosti, izbor in
sam. izpolnjenost te šepeta pri izvoru.
PRIPOVED O ROKAH
opolnoči šepetaš: napiši pesem
o rokah. kako reči prste, blago
krivuljo dlani s katerega stopa
bližina. plamen razširjen nebu
in vodi. življenje ki se smehlja
hodi po prstih. kaj je on
brez rok, kaj so roke brez
življenja. odšla si v noč
a pustila si rokam bedeti
tudi ko utihnejo v tej pesmi.
