KLOBUK*

POLJE KOSTIJU

Dok šutimo, svijet tone u mrak.

Pitaš me kuda idem
i čekaš odgovor.

Odgovora nemam.
Ne mora ga ni biti.
To i nije važno.

Tražim tišinu
u kojoj i najmanji šum
govori da nisam sama.

Od tvojih pitanja,
od buke što se razliva u maglu,
više ne vidim,
više ne čujem.

Ne vidim ljude.
Ne vidim životinje.
Ne vidim travu kako raste.

Samo mrak.

Ne čujem smijeh.
Mačke su utihnule,
psi prestali da laju.

Oko mene polje krvi.
Razbacane kosti.
Vrisak majke para vazduh.

Ostavljena.
Neshvaćena.
U svijetu zla
raspadam se od bola.

Tvoja, njegova, njena, njihova nesreća
i moja je nesreća.

Probudi se, čovječe.
Nisi sam!

POLJE KOSTI

Molčimo in svet tone v mrak.

Sprašuješ me, kam grem,
in čakaš na odgovor.

Nimam odgovora.
Morda ga tudi ni.
To tudi ni pomembno.

Iščem tišino,
v kateri tudi najmanjši šum
govori, da nisem sama.

Od tvojih vprašanj,
od hrupa, ki se razliva v meglo
več ne vidim,
več ne slišim.

Ne vidim ljudi.
Ne vidim živali.
Ne vidim trave, kako raste.

Samo mrak.

Ne slišim smeha.
Mačke so utihnile,
psi so prenehali lajati.

Okrog mene je polje krvi,
Razmetane kosti.
Krik matere para zrak.

Zapuščena.
Nerazumljena.
V svetu zla
razpadam od bolečine.

Tvoja, njegova, njena, njihova nesreča
in moja nesreča.

Prebudi se, človek.
Nisi sam!

___________

* Objava še ni dokončna. Op. ur.