Hetaira: (ispred instituta): Taj idol plavook o kom si sanjao kao dečak. To si ti?
On (na vratima): U nedrima nosim temelj ove morske kuće, sa mora, to sam ja
Hetaira: Mogu li da te dodirnem?
On: Možeš
Hetaira: Neka bude cvet na tvome telu
On: Neka bude
Ona: Mogu li da te dodirnem?
On (zažmuri)
U PUTNIČKOM STANU
Ti i ja
u pljusku
jedemo badem
po smoli
usoljenu ribu
preko usana
Ti u hulahopkama
pružaš ruke
držeći
bokore ljuski
jabuka
Jutro je
ogrezlo
u soli
Vučeš prst
po tanjiru
zrikavci
zriču
МELODRAMA
put od Terazija
Vodoskok
meh
harmonike
Uzdiše
U bezistanu
urinira
spremačica
Odžaci
izuvene sandale
Glava uz stopala
nedostojna ičeg
BERLIN ČETRDESETPETE
Tri žene sede na steni kamenom panju
guduri ždrelu nehajne hladovine
zaudara bakar i čaplje u sjaju drže svod
vade zelenkaste papirne didrahme
da žene jedna drugoj pokažu
strune kao izvezene kose
Tamo u daljini galebova čuje se top
dolazeći svod vojske sa Urala
tri žene sede na kamenom panju
gledajući u svod kao da je od vode
Po barama nežne cvetaju aprilske lipe Berlina
kukuruzovina još neposejana miriše iz polja
nisu iz vazduha isparile ni jesen ni zima
ni svodovske piruete
bela labudova pera po provaliji pozornice
nedohuktala zaspala
razbijena u staklu
Žene sede kao na platnu naslikane
trag od karmina na opušcima već u bari leži
smeju se jedva
senke se ocrtavaju na licima
stegnutim od grča
Jedna preko kolena drži vrat ždrala
U ponoć
zapovednik sa Pankova uzviknu
oganj
KIJEV-CARIGRAD
Zaselak
pust
lipe toče tosku
Devojčica stopalima
gazi stepske trave
Gleda nepokretna
majka iz naslonjače
Beli se vezir
Seljanka muze
Biće nevreme
Prolaze vozovi pored Odese
zemlje lilihipa
Otvara se carstvo nara
Sabahudin
broji korake
Marta
ona sumnja
izlazi
u noć
Imitira svog
Jevrejina
Sabahudin dodiruje
zanoktice
Žitnica
Zanosi je vetar
Pokošena je
pljuskom
Iznad usana
beleg
jedva vidljivih
dlaka
Mleko se zadržalo
po njima
DAĆĆA
Arseniju Tarkovskom
Plamen
tišinom
šume
Dišeš
Sediš na pragu
Kuća
gori
MESEČAR
Tuguje jezero nebom
i vrba
Talasi
još nije mrak
Škripe
vrata
Vri
trg
Hodaš
dok ne zaspiš
CAREVNA
U mrtvoj potopljenoj šumi,
susretali smo se
Olga B. i ja, u magli jutara, u predvorju nekog –
busenima sena ocvetalog polja i izgorele trave.
Ona beše bela i potpuno bosa,
šljunak osenčen vlagom kao dodirivaše nju i njene pustinje.
Sa ciganskih raga ispod niz drum,
stihovi koje čuh i reči,
oboriše mi pogled i dotaknuše lice;
u pesmi toj –
dodirivah nju i njene pene,
uz pogled oboren i mesečine.
U procvetaloj noći,
nabijenoj mirisom duda i nehotičnog sećanja,
kroz nasukane ravnice,
crnim talasima neka reka zapljuskivaše trave.
METANOIA
za Ingeborg Bahman
Svoje telo
Rastavljeno od užasa i rita
Posuto kamiljim biljem
Crnom zorom
Ispratila je vatrom niz reku
Ostavši sama
Milina
Kao malina
U očima žene
I nežna je
Kada je nazovu majkom
Od srca zaplače
Mrtva u svojoj haljini
U vlažnoj ulici
Ona se tada splela
Znala je igre glasovira
I nosila košulju od breskve
