DJULABIJE

Juź się jesień kończy,
   liście z drzewa leci : —
Gdzie się dwoje kocha,
      niepotrzebny trzeci. —
         Krakowiak.

1.

U zemlji slovinskoj
      vidi se grad jedan,
Kano grad od pčelah
      krasan i uredan.

U tom gradu stoji
      moja duša sada,
Drhtjuć kô na drěvu
      list, kim větar vlada.

2.

Oj grade, oj grade,
      hrano mojih želja’,
Ki po carstvu svome
      krstio te Lelja !

Zašto sada mene
      s milom ti razstavi,
Te tužim kô golub
      samcat u dubravi ?

3.

Oj grade, kolik si
      zvězdnom nebu sličan,
Gdě ti blistaš od sto
      lěpoticah dičan !

Pa zar nedospěva
      taj ures tvôj slavi,
Te ti meni ote
      i sunce ljubavi ?

4.

Sladko žutovoljka
      žubori u čreti,
Bi rekô, Nje diku
      svu će proizrěti.

Dična ti je dična ;
      al sve već i veće
Drhtjuć sluti srdce :
       »Věk tvoja bit neće !«

5.

Još me nij’ sa sankom
      zora razstavila,
Pade mi na prozor
      ptica bělokrila.

Pade i zapěva
      pěsmu tužnu toli,
Te me još i danas
      od nje srdce boli.

6.

Urani urani
      jadni moj junače !
Sunce se već radja
      i na prozor skače.

Urani i zábi
      na te svoje vaje,
Jer tvoja se ljuba
      za drugog udaje.

7.

Već se crkvi sprema
      od svatovah kita,
Gdě pop snahu čeka
      i ovako pita:

»Hoćeš li ga ljubit
      i danju i noćju ?«
Tvoja ljuba plače,
      ali kaže: »Hoću!«

8.

Oj ptice, oj ptice,
      crna zlokobnice !
Koja te doněla
      běda mi pred lice ?

Ah pocrnula ti
      sněžnoběla krila,
Što si mi ti jadno
      srdce probit smîla.

9.

Jesen se naklanja,
      lištje s granah letje: —
Gdě se dvoje ljubi,
      nij’ potrebno tretje.

Ah moj listopade,
      dalko se odstranio !
Jer si mi najlěpši
      cvět lěta stamanio.

10.

Nesretna je ptica,
      koju bura shvati,
Sred mora odnese,
      te neima gdě stati.

A kamo je ono
      srdce nesretnije,
Što na srdce kuca,
      u kom věre nije.

11.

Znadeš li, kako si
      šaptala bez broja
Usta mi ljubeći :
»Uvěk ... uvěk tvoja !«

Bog je čuo prisegu,
      pa pedepsa sada :
Ti si progrěšila,
      a strělj na me pada.

12.

Tvoja usta su mi
      obricala radost,
A sad tužno krasna
      prolazi mi mladost.

Ti si me turila
      iz neba razbluda’ —
Na zemlju već stranu,
      te sad neznam kuda.

13.

Kad suza dozrie,
      padne kô jabuka ...
A zašto ja plačem
      ženo běloruka ?

Po raju sam šetao,
      dok sam bio s tobom,
A sada bi měnjao
      i s najgorim robom.

14.

Mehke kô jastuci,
      běle pavulice —
To Nje lěpe běle
      nebiahu ručice :

Već Vila ogrli
      svoga prijatelja,
Te ga sad věk nosi
      za njom travna želja.

15.

Ti sladki glasovi
      kô pěsme angjela —
Nebiahu ne rěči
      Njejna grla běla :

Već biahu čarobna
      rajske tice pěnja,
Koja mi proleti
      vrh staze življenja.

16.

Luči vedre, tople
      kô dvě lětne noći,
To nikak nebiahu
      Njejne crne oči :

Već to biahu brate,
      dvě nebeske svěće,
Koje razsvětliše
      praznost moje sreće.

17.

Ona sladost ljubka
      kano miris južni,
Nebiaše Nje ustih
      cělov dušodružni :

Već biahu do tri
      kapi rajskog meda,
Da sad bolje ćutim
      gorkost zemskih běda’.

18.

Zvězda, koja plane
      s neba visokoga,
Věk nemože naći
      natrag puta svoga.

Lěpo je u nebu,
      i ja jednom tu bih,
Al nemrem pogodit
      na put, koj izgubih.

19.

Někoč mi trpaše
      ljubav na put sreće
Ruže i ljubice
      i razliko cvětje.

A sad na Golgotu
      krst mi veli nesti,
Suzam stazu rosit,
      trn u věnac plesti.

20.

Opoji mi trudno
      srdce san ugodan,
Te viděh sred mora
      otok divnorodan ;

Oko njega stati
      stěne od korala’,
Gdě se sunce igra
      kano sred zrcala.

21.

Taj je otok labud,
      kî po moru pliva ;
Taj je otok měsec,
      kî iz mora sîva ;

Taj je otok kruna,
      kâ nikog netišti,
S koje sto kamenah
      i sto zvězdah blišti.

22.

Kano svilen šator
      crna harapina
Nad otokom tim se
      razstire vedrina.

Kao da ovo čuva
      mlězimče prirode
Njišuć u kolěvci
      mora bez pogode.

23.

Najlěpšimi dari
      izkiti ga mati :
Tu žuta naranča,
      lěr i ruža cvati ;

Tu jug u kolěvci
      od cvětja se ljulja —
Pěsmom od goluba’,
      pěsmom od slavulja’.

24.

Taj otok pučini
      morskoj tol omili,
Te věk zatravljena
      oko njega cvili.

I brižno od njega
      na stran drži bure,
Noseć mu ponude —
      šarene ljušture.

25.

Tu stoji med cvětjem
      stanak od mramora,
Kog mâ duša voli
      od najsjajnjeg dvora.

Tu dolazi često
      kô k studencu roblje :
Tu j’ moje ljubavi
      kolěvka i groblje.

26.

Kad oko pónoći
      svět se već utrudi,
Svak se dragi mrtvac
      makne i probudi.

Uzkrsne tvâ prva
      rečca od ljubavi,
I šaptjuć po groblju
      sa snom se razstavi.

27.

San metju s očiuh
      razgovori tisi ;
Probudjeni prše
      med lištje uzdisi ;

A ljubkih cělovah
      družbica vesela
Sěda na cvět ruže
      u prilici pčela’.

28.

I ljubezni sanci
      dižu se iz groba,
Stvarajuć si těla
      u lěpih podoba’.

Stiču modra krila,
      na njih zlatne pruge,
Pršeć po cvětnjaku,
      tražeć svoje druge.

29.

Tim i suze prenu —
      radosti děčica —
Iz zraka se liju
      ružicam na lica.

Najmučniji j’ uzkrs
      .věri tvojoj jadnoj,
Kâ stenjajuć puze
      po zemljici hladnoj.

30.

Pošto svako prene,
      mio žamor nastane,
Kô kad za dvě duše
      dan ljubavi svane.

Da ti j’ slušat, kako
      to razbludno traje,
Mnio bi, da si došo
      u vilinske raje.

31.

Koliko krat Njeno
      ime bude zvano !
A na divan njemu
      moje odazvano.

Tako tajni šapat
      sve slědi rěč po rěč,
Stravljeno si služeć,
      ljubezno se dvoreć.

32.

I ti razgovori
      tolik čas se čuju,
Dok nestane noćnih
      pěsamah slavuju.

Kako svanu jutrom
      pěsme golubove,
Sve umukne, i opet
      padne u grobove.

33.

Razpěvao si se
      stravljen slavulj veće,
Tihom noćcom těran
      od boli ljubeće.

Sad se ti razplači,
      ostavljen golube,
Ustama raztuži,
      što se već neljube.

34.

Kad si se razplakao,
      raztužio u jadu,
Tada nebom krila
      prostri pram zapadu,

Gdě na tudjem spava
      golubica krilu !
Srni, kloni, pani,
      razmini u cvilu.

35.

Tamo gdě jug diže
      krila, bezkonačne
S neba motre zvězdah
      oči modrozračne.

Tamo stoji polje,
      na polju brežuljak,
Na brežuljku lipa,
      na lipi slavuljak.

36.

Tu vi, kad pěsnik
      sa světom oprosti,
Položite u grob
      njegve trudne kosti.

Nek sluša slavulja,
      lištja sbor šaptjući,
I glas žeteljicah,
      kad prolaze kući.

37.

Kad ste sahranili
      kosti izpod trave,
Nemetjte mu na grob
      zlatan věnac slave.

Jer tko je iz čaše
      od ljubavi pio,
Taj j’ već za života
      pod věncem hodio.

38.

Već vi na gomilu
      ploču zavalite,
A na ploču rěči
      ove postavite :

Pěsnik rajske tice
      ču pěvanje milo,
Pa nij’ sětio tvrdo
      od godinah krilo.

39.

Glasi pěsnih mojih,
      u tužnoj prilici
Od ljubavne sreće
      věrni nadgrobnici !

Ruka mâ tim rečma
      na grob vas prostěra :
Ostavi nas sreća,
      al nam osta věra.

40.

O ti crni prami,
      kî mi někoč milo
Vruć obraz hladiše
      kô větrića krilo :

Sad ih tek poznavam,
      da su guje ljute,
Sve u razcviljeno
      srdce zagriznute.

41.

Ustiuh rěči, ke ih
      duša poslušaše,
Bi reć da ju isti
      angjeo u raj zvaše.

Ah koliko sada
      strašne mi se čine,
Kô trublja od suda,
      il trěsak s visine.

42.

I očiuh Njenih
      pogledi — te strîle !
Kê su mi srdašce
      dušo zarobile.

Ah da sad slobodno
      puste ta dva roba,
Te ja nebi vukô
      verig tja do groba.

43.

Usta su Joj puna
      božanskoga směha,
Oči vedre, jasne,
      čiste i bez grěha.

Usti moje něme,
      oči roneć suze ;
Jer što mi da nebo,
      to mi zemlja uze.

44.

Čuješ moj prstene !
      rajska tico moja !
Tebe žude, ištu
      želje mê bez broja.

Ah vrati se vrati,
      raj nam je odprti,
A u raju město
      za naju — do smrti.

45.

Meni j’ kô u staklu
      zatvorenoj ribi,
Il metulju, děčak
      što ga iglom pribi.

Riba i metulj krilma
      kretju bez umora,
Al nemogu preći
      uzkoga prostora.

46.

O od srdca moga
      tice, mâ ljubavi !
Zašto se ti opet
      kod mene ujavi ?

Istina, još ima
      u prsiuh města,
Al si zahman došla,
      jer hrane već nesta.

47.

Ajd na one kraje,
      gdě ti je stajala
Zibka, a uz zibku
      Sestrica pěvala ;

Gdě su ti »tri žene«
      prorekle někada
Baš malo radosti,
      ali puno jada’.

48.

Ovdě, znadem, se je
      rodila mâ sreća,
I streptala krilma
      kô lepir prolětja.

Da, ovo je město
      gdě ju ja ostavi’,
Gdě u kolo smělo
      uhvatih se Slavi.

49.

Evo zrak, kî mi je
      kolěvku nadkrivô ;
Vetrić, kî se š njime
      natěcavô živo ;

Lipa, gdě sam čitao
      ja Oměra za dne,
Ili Vile slušao
      do hore zapadne.

50.

Ovdě je gaj, gdě te
      Lada prigrlila ;
Gdě si se u kolo
      uhvatio Vila’.

Ovdě je dolina,
      ovdě i studenac,
Gdě na glavu sestra
      metnula ti věnac.

51.

Evo gaj, u kolo
      gdě se hvatah Vilah,
I studenac, Lada
      gdě me zagrlila,

A dušu mi rajskim
      željam nadahnula,
U ruke podala
      tamburu Tibula.

52.

Slušaj po dolini
      pěsme milovanja,
I slavuljah žuber,
      što srdašce tranja.

Ah netranja ga već
      glas Vilah slovinskih,
Niti sladki žuber
      ticah žeravinskih.

53.

Želja te je vukla
      amo neprestance,
Gdě mladost spletala
      od cvětja ti lance.

Al ih ti raztrže,
      te sad tražiš radost,
Odkle ti ju progna
      nepokojna mladost.

54.

U dalekoj stranoj
      zemlji stoje sade
Sreća, pokoj, radost
      I sve tvoje nade :

Tu ti zarobljeno
      srdce je ubogo,
Kukavice jedna !
      Višnji ti pomogô !

55.

Bolji j’ jedan danak
      radosti prolětne,
Nego sto godinah
      od dobe bezcvětne.

I meni dadoše
      taj dan dvě ustnice,
Al me sada stoji
      težke godinice.

56.

Kad me něgda mati
      u zibku děvala,
Prekrstiv me svagda
      suze je takala.

O sada razumim
      skrb i suzna lica :
Ništa sretna neču
      od mîh Rojenica’.

57.

Dok me sprovadjaše
      svud molitve tvoje,
Slobodne i mirne
      biahu prsi moje ;

A sada, zelena
      čim te trava krije,
Hiljada strelicah
      moje srdce bije.

58.

Da ti opet mogu
      na krilu počivat,
Piti od ust sapu,
      i o raju snivat!

Ah da je to meni,
      znala bi dušica,
Gdě izvire žednim
      voda zabitnica.

59.

Prstene prodati,
      věnče moj zeleni !
Tko će opet vratit
      tvoju ruku meni ?

Svět, što mi ju ote
      prot volji od zgora,
Opet jednom vratit
      morat će te mora.

60.

Brodar ide na sve
      četir strane světa,
Al ga větar kući
      odnese opeta.

Gdě si ti, moj větre,
      čekan od dne do dne ?
Te bi me vratio
      na obale rodne.

61.

Koliko na tebi,
      Savo, brodah ima !
Kolko te prepliva
      košut s jelenima !

I ticah i ribah,
      i ljudih prebrodi !
Sam jedan na tebi
      broda nenahodi.

62.

Vidjam vas opeta
      zdravo mi svedj bili,
Vi krajevi meni
      i ljubavi mili !

O zdravo mi bio
      ti rajski světe moj !
Gdě mi sunce izišlo
      i zašlo u pokoj.

63.

Evo soba, gdě mi
      kano zvězda tajna
Razsvětlila dušu
      Nje lěpota sjajna.

Evo vrata i prag,
      gdě mâ kob uzroči,
Da se sastadoše
      dviuh blaženih oči.

64.

Evo ti je potok,
      gdě još viděh lani,
Rajskom svom lěpotom
      gdě sve kolo zani.

Evo je i prozor,
      gdě zoru čekaše,
I na »dobro jutro«
       »Bog daj« mi vratjaše.

65.

Eno zelen travnik,
      gdě u bujnoj travi
Braše cvětje, pletuć
      věnac mojoj glavi.

Eno prodol, za nju
      gdě kupih jagode,
Vrelo, gdě rukama
      zacrpi mi vode.

66.

Zelene gorice,
      gdě su vama Vile,
Śto su něgda ovdě
      pojuć žito plîle ?

Ah otšle su otšle
      za tragovi sestre,
Jer sad drač i kukolj
      polja, livade stre.

67.

Jeko starog grada,
      gospodarko draga !
Zašto neprelaziš
      već visoka praga ?

Minuše vremena,
      neima krasne mome :
Zato ostavljena
      mučiš mramorkome.

68.

O gdě si mi, mila,
      mila kô mio sanak ?
Sunce se već smirja,
      ostavlja me danak.

Tebe nejma, ja sam
      kô metulj sred travnja,
Što još cvětje traži
      ocvalo odavnja.

69.

Krasan si moj kraju,
      to su města ista ;
Al od cvěta sreće
      nij’ već njednog lista.

Samcat po njih šetjem
      s tugami bez broja,
Kô po groblju děce
      Slava mati moja.

70.

Kô tica pitoma,
      od děve prognana,
K njoj se opet vratja,
      gdě ju čeka hrana : —

Tako i Tvoj obraz,
      iz prsih iztěran,
Vratja se na staro
      město, opet věran.

71.

Gle sa Velebita,
      Vitoša, Triglava
Gromoglasnom trubljom
      pozivlje te Slava.

Što su odkupili
      dědi krvcom težkom,
Sad ti brani s dušom
      hrabrom i vitežkom.

72.

Kô riba na městu
      ja se istom kretjem ;
Ona me uhvati
      i sad veže cvětjem.

Istina, ja vidim
      još slobodu onu ;
Al da ju prigrlim,
      već mi ruke klonu.

73.

Ti si, o junače,
      světu i svom rodu
Težkom krvcom kupio
      slavu i slobodu.

Al te svět prevari
      za slobodu, slavu,
Metnuvši ti věnac
      od trnja na glavu.

74.

Pram iztoči rěkom
      težka krv se lije,
Suprot tri svieta
      naš se junak bije, —

Bije, tuče, davi
      aždaju triglavu,
Da spasi slobodu
      i věru i slavu.

75.

Dok si moja bila,
      donosih ti na god
K dobru jutru cělov
      i niz sladkih jagod.

Danas, kad te meni
      već hudi svět uze,
Donosim ti kitu,
      na kiti tri suze.

76.

Prva suza kaže :
      »ljubih te někada !«
Druga suza vapi :
      »ljubim te i sada !«

Tretja suza u ta
      prisiže ti slova :
»Ljubit ću te dušo
      u věke věkova’«

77.

Tužan ti je oblak,
      kog večer pozlati,
Nu opet domala
      u crno obrati.

A kam su tužnie
      one oči jadne,
Kojima na věke
      sunašce zapadne.

78.

Kad sědim pokraj
      svilena divana,
Gdě ona sědjaše
      za vedriih dana’ ;

I kad na to město
      pogledam očima,
Moram te uzpredam,
      jer tu Nje već nîma.

79.

Kad gledam u kamin
      titrajuće plame,
Što ti někad čarno
      obsjavahu prame :

Moram te zavapim :
      »zašto Nje nij’ ôdi ;
Ta tu se prostora
      toliko nahodi !«

80.

Za zelen-goricu
      lete do dvě vrane,
Moje srdce žežu
      do dvě gorke rane.

Prva: što tol krasnu
      Ti ju Bože sazda ;
Druga: što ta krasa
      pusti me na vazda.

81.

O mâ domovino
      puna sjajnih zrakah !
Mati od sokolah
      mati od junakah !

Uvěk sokolove
      sinke vidla zdrave !
Nad tobom izašle
      zvězde pune slave !

82.

Koliko, koliko
      sveta mati moja !
Ti od tudjinacah
      trpiš zla bez broja ?

Kano ranjen junak,
      nad kim letju vrane,
Čekajuć, dok jadan
      bolju neizdahne.

83.

Kolko od nevrědnih
      sinov, jadna mati !
(Jadi ih ubili)
      tuge ti propati !

Što s’ u tudje krilo
      kleti odmetali,
Vrativši se svetu
      grud ti probijali.

84.

Kolko od nevrědnih
      sinov, jadna mati !
Ti ranah neprimi,
      tuge nepropati !

Što se u tudjinsko
      krilo nametnuše,
Gradeć ti nevolje
      razcviljene duše.

85.

Nu osta ti věra,
      zvězda posred noći :
Ta će tebi světit
      kuda god ćeš poći ;

Ta će tebe spremat,
      těšit i slobodit,
Opet tebe k slavi
      i slobodi vodit.

86.

Al ti osta stalna,
      divna, čista žena,
Od věkovah u prah
      věk neoborena,

Kano križ gvozdeni
      na visokoj gori,
Kojeg sěver bije,
      nu věk neobori.

87.

Zdrava bila, ti ćeš
      lěpše vidit dane,
Osvětlit će se obraz,
      zamladit ti rane ;

Pred tobom se klanjat
      kule i mečiti :
Što je tvoje bilo,
      tvoe će opet biti.

88.

Prosti, da te zovu
      usta ljubogrešna,
O ti mojih danah
      zvězdice utěšna!

Prosti, da na tvoga
      hrama prag ti metjem
Věnac urešeni
      zelenju i cvětjem.

89.

Kolko godin, rěko,
      na tvom brěgu stojim,
Prošle věke gledam,
      naše jade brojim.

Mnogih krasnih darov
      došlo već od Boga,
Al za moju ljubu
      sam věnac od gloga.

90.

Put je tvoj još dalek,
      glibava je staza,
Krv ti curi s noguh
      znoj kaplje s obraza.

Tu se ti počini
      i muke odmori,
Da te smrt nestigne
      u zelenoj gori.

91.

Gledajte, mâ bratjo,
      kako mileno je !
Kako mirno spava
      rajsko čedo moje !

Nemojte ga budit,
      niti okom krenut :
Doć će Gjurgjev danak,
      Pa će samo prenut.

92.

Brzo sakupite,
       (doba je već kratka),
Pred putnicu děnte
      cvětja, voća sladka.

Te će imat čim se
      ukrěpit, zabavit,
I prenuvši svoje
      tuge zaboravit.

93.

Zlatom i skrletom
      tvoji vrazi sjaju,
Čim ti ostavljena
      u ubožtvu, vaju.

Nu nebudi moja
      sveta mati tužna !
Medjer si uboga,
      pa i nikom dužna.

94.

Vrh glave ti stoji
      věnac lipnog cvěta,
A ruke u krilu
      čiste kô děteta ;

A tvim vragom sjajna
      kruna je vrh glave,
Nu od tvojih ranah
      i ruke krvave.

95.

Nu tko može božju
      okrenut odluku ?
Sreća će pristupit,
      prihvatit ti ruku ;

U visoke hrame
      odvest te, nevěsto,
Gdě ti je od Boga
odlučeno město.

96.

Visoke planine
      svoje, srebra pune,
Metju ti na glavu
      oriaške krune.

Dunaj, Drava, Sava
      nosi pas od zlata,
Troje more miraz,
      bisera i zlata.

97.

A kakav će poklon
      sinak tvoj donesti —
Dostojan najmladjoj
      od Slave nevěsti ?

Samo jednu rečcu
      malenu i kratku,
Nu kao od spasenja
      slovu — rajskosladku.

98.

Već ju j’ zabilježio
      na prvi list lěta,
Cělovom upisao
      sred ružina cvěta ;

S večera njom krila
      jugu nadahnuo,
I sred tajne noći
      zvězdam prišaptnuo.

99.

Ah nesmi je kazat
      sad još sinak tebi,
Ali su ju čuli
      angjeli na nebi.

Doć će Gjurgjev danak,
      nebo se otvorit,
Zlatnimi trubljami
      rěč s neba proorit.

100.

Sto će onda krunah
      svět ponudit tebi,
Ti nećeš neg lipov
      věnac uzet sebi ;

Poslědnji razkršit
      světu mač krvavi,
Vladat čověčanstvo
      u miru i slavi.

101.

Odnesi, ma Vilo,
      na svom tankom krilu
Moj slovenski pozdrav
      na slovensku Zilu ;

Gdě pod cvětnom lipom
      plešu momci krasni
I děvojke čiste
      kano měsec jasni.

102.

Silena tu bura
      od sěvera puše,
Da se Zvon i Dobrač
      i tresu i ruše.

Rěke uzpredaju,
      al, kô mati prava,
Opet neostavlja
      svoju děcu Slava.

‘103.

Tu ćeš naći do dvě
      šibke kolěvčice,
Uz koe proricaše
      dobro Rojenice.

Tu dva sinka Slava
      poljubi u čelo, —
Tu i ti dva věnca
      ostavi veselo.

104.

Dalje pram zapadu
      u mirnom zavětju
Stoji narod veseo
      kô děte u cvětju.

Slabo ga kraj hrani,
      al kô ptice nebom
Veselo razhode
      po světu za hlěbom.

105.

I tu kitu blagoj
      čeljadi ostavi,
A mater mi Slavu
      tim slovom pozdravi :

U tih hridih neimaš
      ni srebra ni zlata,
Al si tu, carice !
      na srdcih bogata.

106.

Tam niže k izoku
      rečju groma punom, —
Gdě pravěki Triglav
      govori s Perunom, —

Ti napiši zlatnim
      perom nasred stěne :
»Věčna slava pěvcu
Ilirie oživljene !«

107.

Tu leži raj jedan
      pod strěhom Triglava,
Kog drži kô děte
      u naručju Sava,

I čim ga kao mati
      milo gleda i ljulja,
Zabavlja ga pěnjem
      vilah i slavulja’.

108.

Usred toga raja
      nać ćeš nje zrcalo
Cvětjem ohvatjeno —
      nać jezero malo :

Kod jezera toga
      duše golubinje
Dvě Slovenke divne
      Vile jezerkinje.

109.

Kad na Gjurgjev danak
      na vodu urane,
Te od zapada větrić
      na jezero dahne :

Metni na talase
      južnih stranah cvětje,
Koje tu nerodi
      onda još prolětje.

110.

Talasi će odanj
      věnce, kite sviti,
A na brěg skačući
      tihi šapat iti :

Evo seke uzdar
      od vašega druga,
Što stoji daleko
      na krajini juga.

111.

Slavan si, Triglave,
      care groma i trěska !
Na glavi tri krune
      od divnog ti blěska.

Kruna sunčnog zlata,
      kruna srebra sněžnog,
I dar Vilah — kruna
      od nevehna něžnog.

112.

Slavan si ti s toga
      i s tvoe hćerce Save,
Al si kamo slavnii
      s krasnih hćerih Slave, —

Hćerih, što se šetju
      po zelen-dolina’
Kan ovce pod okom
      starog čobanina.

113.

Krasna je Gorenka ,
      kad kućom upravlja ;
Krasna, u kolěvci
      kad čedo uspavlja ;

Krasna kraj vatre
      i kraj kolovrata,
Krasnija i dražja
      od srebra i zlata.

114.

Krasna je Gorenka
      na stanu planinskom,
Gorske Vile pěsmom
      kad budi slovinskom ;

Krasna kad na polju
      lěti srpom vlada,
Il pojuć kad rani
      na vodicu mlada.

115.

Krasna je Gorenka ,
      kad se raju kretje,
Krasna u bělini
      u crkvu kad šetje ;

Krasna kada šuti ,
      il šaptje il sbori
Kô angjeo u nebu
      kô Vila u gori.

116.

Čije god, Gorenke ,
      oko vas vidilo ,
Njemu se deveto
      nebo otvorilo :

I ja kad pomislim
      na čas tolkih dika’,
Srdce mi uzigra
      kano trepetljika.

117.

Idi čedo duše,
      pěsmo tankokrila!
Dalje gdě na nebu
      sjaje zvězda mila.

Pod tom zvězdom stoji
      grob mladog pastira ,
A na grobu truhne
      ostavljena lira.

118.

Na grob metni věnac
      od cvětja lipova,
Na svaki napiši
      list evo ta slova :

»Tko se i jedan danak
      čist borio za Slavu ,
Tomu neće nikad
      minut věnac glavu.«

119.

A taj věnac nesi
      na grob širok lakat,
Gdě ćeš nać u dolu
      slavsku Vilu plakat.

Jer tu leže kosti
      silnoga orline,
Što j’ zakrilio letom
      sve slavske krajine.

120.

Žarko dan svaniva,
      krvcom trava rosi,
Strašan grom topovah
      nebo, zemlju trosi.

Eto, bratjo, ide
      kći nebeskog roda,
Vratjajuć se s neba
      na zemlju — sloboda.

121.

Zlatnim mačem misli
      duh skrši veruge,
Te dopre slobodan
      i u naše luge.

Kô što pčele iza sna
      probudi glas Vesne,
I u naših luzih
      svaki um uzkresne.

122.

Veselo izlete
      na dvor kô metulji
I udare glasom
      sladkim kô slavulji.

I doli i gore
      zamněše od veselja,
I srdca i duše
      stravi divna želja.

123.

Nada sve se uzdignu
      s krilma velikanskim
Pod nebo naš orô
      s klikom proročanskim.

Al do malo opet
      studen sěver duhnu,
Te razprši ticah
      slutnju slasti punu.

124.

Kano pokoljenje
      grešno Izraila
Do dušice pustoš
      iztrěbi nemila :

Tako mu izumroše
      il dušom il tělom
Druzi , nadajuć se
      željno danku bělom.

125.

Samo ti preosta
      drugog věka dube !
Ti moj Miovile ,
      běli naš golube !

Te kô Aron gledaš
      sad tvoj narod směli,
Gdě pustoš ostaviv
      u Kanaan se děli.

126.

Kano ptica , gnjezdo
      kôj zavio sněg ljuti ,
Pokraj gnjezda sědeć
      razcviljena šuti :

Tako i ginu prorok ,
      pěsnik uzajmnosti ,
Dok mu u grob nepanu
      I nada i kosti.

127.

Al opet ukloni
      jug na nebu bure ,
Zaigraše srdca
      kô žice tambure.

Na nebu slovinskom
      sto zvězdah zablista ,
Sto slavuljah pěvnu
      čim gora zalista.

128.

Nu kad jednom planu
      osvěštjenja zublja
I zahrže Gjurgjev
      zelenko kô trublja :

Tad će se razigrat
      svaka duša troma ,
Kan bezkrajno nebo
      od silnoga groma.

129.

Ej ustat će Marko ,
      kad dodje ta doba,
I Matjaš sa svojim’
      vojaci iz groba ;

Sveti mač u ruci
      ić od roda k rodu ,
Noseć u krilu staru
      věru i slobodu.

130.

Nu pazite dobro ,
      bratjo , na taj danak,
Da Vas nezateče
      kano smrtni sanak ;

Sakupljajte ulje
      za svoe světilnice ,
Jer će ga predhodit
      tri dana od tmice.

131.

Mraz metulja, pčelu
      Na polju zadavi ,
Prvim blěskom sunca
      što svoj ulj ostavi.

Nebudite pamet
      od pčele, metulja,
Koe svak blěsk izmami
      I u smrt zaljulja.

132.

Nije svaka iskra
      sunca žar veseli ,
Nije svaka světlost
      već i danak běli.

Neg ka će se suncem
      raztopit dno groba ,
Znajte, da j’ prolětje ! —
      onda da je doba.

133.

Nu nête čekajuć
      duhom klonut, bratjo ,
Kad Vam se nebude
      dan bez mukah vratjô ;

Jer prvo neg sunce
      izteče — jest zima,
Prvo — neg dolazi
      Vesna — bure ima.